ДР ДУШКО КУЗОВИЋ: „САРАЈЕВО САФАРИ“, ЈОШ ЈЕДАН НАПАД НА ЉУДСКЕ ДУШЕ

ДР ДУШКО КУЗОВИЋ

Дошло је време да променимо начин реаговања на лажне оптужбе

Недостатак докумената у документарном филму баца озбиљну сумњу у сврху и намере дела; време је да почнемо одговарати како струка налаже; организовати 1000 адвоката са тужбом за неистине изнете у „документарном“ филму. Филм не сме бити забрањен у Србији већ омогућити да га види свако ко хоће. 

 

За „AJB DOC“ фестивал 2022. најављен је „документарни“ филм „Сарајево сафари“, словеначког редитеља Мирана Зупанича, у коме се говори о томе да су организоване посете за богате странце који су плаћали да са положаја Војске Републике Српске убијају људе и децу у Сарајеву. Да су на Пале  долазили преко аеродрома Београд а потом војним хеликоптерима Војске РС и Војске Југославије. Основе, коришћене за филм, указују да је крајње време да променимо начин на који реагујемо на овакве производе не као држава већ као грађанско друштво.

Алати приступања људским душама

Да кренемо корак по корак користећи интервју са аутором на порталу Ал Џазира:

Злоупотреба генерацијским разликама: овај „документарни“ филм који „…помјера границе подношљивог у разумијевању рата.“ је документарни филм без докумената (аутор: „…морам одмах напоменути да је скупљање аутентичног и вјеродостојног материјала изузетно тешко.“). Он свесно публику доводи у ситуацију стреса, а посебно лица који су рођена након рата у БиХ 90-тих година прошлог века. Поменута публика нема довољно искуства о свим медијским манипулацијама, којима је Запад излагао становништво Србије и Црне Горе, док је вршио агресију на једну по једну републику бивше СФРЈ (надам се да је време показало да је термин агресија недвосмислен).

Манипулација временском дистанцом: још један дискутабилан аспект филма је временска дистанца. Филм говори о догађајима који су се (наводно) збили 1993, пре непуних 30 година. Колико је могуће наћи сведока + докумената о тврдњи изнетој у филму?! Скоро немогуће + мало вероватно! Ако су аутори, како тврде, били на терену 1993, зашто онда нису снимили филм када је ствар била „врућа“ и када је било лако наћи довољно доказа да сви као друштво реагујемо?!

„О “сафарију” ми је први причао мој продуцент Франци Зајц фебруара 2019. године и мени је та прича била апсолутно шокантна. С Францијем и сниматељем Божом Задравцем смо већ у почетку године 1993. снимали у Босни и Херцеговини.“ (М.Зупанич)

Одржавање међуљудских тензија: Рат у БиХ још није завршен, то сви знамо, као што знају и аутори. Првог јутра, када буде завршен рат, грађани БиХ ће саопштити ауторима тог истог рата (ЕУ, УК и САД) да морају да напусте БиХ. Зашто ће морати да напусте БиХ? Зато што је становништво БиХ свесно да је деценијама поробљено од колонијалних управника (званичника-странаца) до низа агенција и агената (домаће становништво) који омогућавају странцима да реализују колонијалну управу у пракси. Зато је провалију између људи у БиХ потребно одржавати што дубљом и за то се не жале средства. Провалија раздора је најважнија грађевина у БиХ, и на њу се обраћа више пажње и даје новца више него у привреду, путеве, болнице и школе.

Прокси (посредник) као алат агресије: Нажалост, искуство је показало да извођачи радова на пословима раздора овог дела Балкана су углавном грађани са територије бивше СФРЈ. Сви ми имамо поверење према бившим житељима СФРЈ стечено на разним основама. Сваки пројекат који долази из тог простора априори се прихвата и дуго времена треба да прође, док људи не схвате праву позадину активности. Тада је већма касно, а обично је већ дошао нови напад.

Расклапање производа меке агресије

Know-how: како нам је познато кроз догађаје 90-тих, а посматрајући алате које само овај интервју користи, јасно је препознатљива know-how технологија. Па да погледамо мало „испод хаубе“ овог вишенаменског пројектила:

 „Да, странци су плаћали велике своте новца, али нико ми није знао рећи колико конкретно је то било. Један свједок тврди да су тарифе биле више ако су погодили дијете.“ (Аутор)

Сви смо/су осетљиви на било коју врсту насиља над децом (осим ако та деца нису Срби или Руси). Ту нема разлике да ли живите на западу или истоку – сви смо људска бића.  Прича о убијању деце треба да повећа утисак код читаоца до мере да га доведе у стање духовног „нокдауна“, а потом уведе у стање слабости како би након тога што боље „прогутао“ производ.

„…стране обавјештајне службе су пратиле тај феномен и све тако изгледа да нико из међународне заједнице није интервенирао на начин да се тај ‘сафари’ заустави.“ (М.Зупанич)

Стране обавештајне службе треба да послуже као гарант верности приче без доказа. Наиме, индиректно се говори да докази постоје, али обавештајне службе, као и увек, доказе крију и не желе да их изнесу јавности на увид. Овај корак долази након претходног, приче о деци, и треба да подигне ниво поверења у причу без доказа, и „запечати“ апсорпцију медијског оружја у уму људског бића.

„Дозволите да кажем још нешто. У каријери сам снимио много филмова, а ниједан није био ни приближно тако мрачан као тај. Тако црн и тако песимистичан.“ (М.Зупанич)

Неопходна „искрена“ исповест аутора о тежини чињеница служи да усмери гледаоца на емоције (јер су оне и крајњи циљ производа).

 „Али, са друге стране, чини ми се изузетно важно да сви који имамо ту могућност – ширимо знање о феноменологији зла које је у људском бићу. Да би се том злу знали супротставити.“ (М.Зупанич)

На крају, порука аутора о универзалним разлозима због којих је снимио „документарни“ филм без докумената, и „дисклејмер“ да то не чини из ниских нагона (на пример, акције одржавања раздора у БиХ).

„Језик (њихов) кости нема, али кости (наше) ломи“ 

Као трајна последица овог филма остаће вео којим ће се покрити „нешто што се десило, али нема доказа“ и што ће још дуго да разједа друштво и односе у Србији и у Босни и Херцеговини. Тога је аутор сигурно био свестан без обзира на покривалицу типа „имам обавезу према истини“. Подвлачим: како он, тако и ми имамо обавезу према истини!

Аутор овим медијским алатом (може се назвати и оружјем) код гледалаца па чак и читалаца интервуја производи емоције осуде и мржње према учесницима у овом ужасном пословном аранжману (Србима из Србије и Републике Српске). Да је хтео да доведе до друштвене катарзе он би понудио доказе и инсистирао на осуди. У противном или би требао да ћути или да сними други филмски формат. Подвлачим: оперишући са причама циљ аутора је произвести стање повређености и мржње како би се одржао раздор између народа.

Оваква активност је нама позната под називом „false flag“. Она нам је сваки пут:

а) одузимала део кредибилитета када нам је највише требао,

б) дехуманизовала нас како би се лакше спровела (а можда и оправдала) агресија над нама,

в) црпела енергију на доказивање неистинитости и невиности због лажне оптужбе,

г) производила ваздушне предмете којим се дискредитовала државна управа због нереаговања. (Има још, али је ово довољно).

Подвлачим: на „false flag“ операције смо реаговали погрешно – ћутањем!

Очигледно да је аутор пристао да буде саучесник у овој акцији, свесно (за награду) или као користан идиот. Поред њега, ту су сви остали учесници у креирању сценарија и реализацији овог „документарног“ филма. Подвлачим: свесно нуђење и давање грађанима токсичних напитака (како би се одржао раздор међу грађанима), мора бити кривично дело, и крајње време је да буде адекватно санкционисано!

Да је овај филм у категорији „играни филм“, мало бисмо могли дискутовати са условно његовим „уметничким“ ставовима. Међутим, овај филм користи форму документарног филма, користи поверење које грађани имају према том жанру, и користи категорију „документарни“ како би додао вредност документима које не износи. Подвлачим: аутор злоупотребљава форму према којој публика има поверење како би непостојећим документима дао било какву тежину.

И ту, по мом скромном мишљењу, је место где су открили своје праве намере (и изворе).

Слобода говора мора да постоји у Србији. Неопходна је за друштвено здравље и опстанак државе. Свако може (и има обавезу) да каже шта мисли и не сме бити кажњен због тога. Реч мора да поврати своју вредност, јер је била основ живота друштва на Балкану миленијумима. Потсећам на народну пословицу, „Језик кости нема, али кости ломи“ и тога морамо бити свесни, и ми, али и свако ко дође у нашу кућу, собом или својим делом.

Ова акција највише угрожава Војску Србије (која важи као правни наследник Војске Југославије), углед високих старешина (јер су наводно дозвољавали овакве ужасне злочине), војника и официра (сигурно су знали али су ћутали или били глупи), полиције у Србији (која је све гледала и није реаговала) и неколико обавештајних служби ВБА, ВОА и БИА (које су сигурно знале и требале да то на време спрече, али нису из гнусних материјалних разлога). Наравно, нико од поменутих неће реаговати из њима знаних разлога. Међутим, наше друштво треба и мора да реагује. Овај чин је произвео много штете угледу грађана и привреде Србије (туризма, културе, привреде, образовања, итд). У обавези смо да реагујемо!

Време је да прекинемо некажњену сезону лова на Србе. Дуго смо трпели неосноване ударце и огромну штету након тога, јер наше политичко руководство, порасло у удобним салонима, није кадро да се носи са вуковима и џукелама на политичкој сцени. Истичем на Западу политика је алат економије, за разлику од Истока. Када код нас политика закаже, а пре или касније увек закаже, она гурне на сцену војну силу. Време таквог деловања је давно прошло. Рат је око нас, неки га упрошћено називају „хибридни“, и води се алатима које су развиле друштвене и „хуманистичке“ науке (оне које су код нас најзапостављеније и које воде лица нимало наклоњена пореском обвезницима који их плаћају). Поједностављено то је облик разоружавања противника.

Епилог

Овај пут морамао показати да нам је стало до угледа најпре у нашим очима, очима наше деце, да смо грађанско друштво и требамо реаговати као грађани. Скромно предлажем следеће кораке ка томе:

А. Филм не сме бити забрањен у Србији. Не треба дозволити његово приказивање у сервисима које плаћају порески обвезници, нити на телевизијама које имају државну фреквенцију. Међутим, сваком ко хоће треба дозволити да види филм.

Б. Званично, кроз државно и војно тужилаштво, утврдити истинитост навода који се помињу у филму. У одговору оба тужилаштва српској јавности сада захтевамо јасно и прецизно изјашњење по свим наводима из „документарца“. Уколико тужилаштво ради само по писменом налогу спремни смо да поднесемо потребан писани основ. Познато нам је да постоји опасност да тужилаштво, уместо да се заврши посао за неколико месеци (колико би трајало у западним државама), растегне свој рад у бескрај или примени ћутање администрације. Сваки такав поступак треба бити третиран као сарадња са стварним наручиоцима овог оружја против грађана Србије.

В. Уколико постоји и најмањи траг истинитости навода у филму, хитно и јавно процесуирати одговорне, како оне који су то организовали, тако и лица која су користила те услуге: „…Amerikance, Kanađane i Ruse, drugi Italijane.“. Филму дозволити простор у медијима које плаћају порески обвезници у Србији како би знали шта се дешавало и њихово име.

Г. Уколико су твдрње изнете у филму неистините, 1000 грађана да ангажује адвокатске канцеларије и пред судовима Републике Србије устане са тужбом против аутора (Миран Зупанич), продуцента (Франци Зајц) и компаније која је снимила овај филм. Захтеви за накнаду штете треба да буду за износе који су реална накнада за претрпљен душевни бол / материјални губитак лица / компаније. Свако нека сам процени и докаже штету коју је претпрео. Свесни смо да се данас у нашим судовима грађанима досуђују симболички износи одштете, којима у суштини окупациона власт штити простор терора над грађанима.

Д. Новац евентуално добијен од одштете обавезујем се да издвојим за снимање научног филма о могућности сарадње хришћанске и муслиманске конфесије на развоју привреде, пољопривреде, школства и здравства на простору Босне и Херцеговине и Србије. Филм мора бити заснован не на празној причи већ на практичним моделима сарадње. Друга тема која се намеће као потребна је способност грађана да сами воде своју државу, без колонијалних управника и колонијалних институција.

„Дисклејмер“: Овај текст није усмерен против слободе говоре, нити против лица која указују на некажњене злочине, нити против уметничких слобода, нити против било које конфесије, националности или политичке групације. Текст је позив да заједно устанемо против подела, које се перфидно и промишљено уносе међу грађане ради економског интереса колонијалне управе над Босном и Херцеговином и Србијом, континуирано, чак 30 година по завршетку рата.

др Душко Кузовић, Београд, 02.09.2022.