Досије „Рио Тинто“: Где је све радила компанија која би да рудари у Србији

Србија је за само две године прешла пут од „стављања тачке на ‘Рио Тинто'“, до најаве да ће почетак експлоатације литијума у Јадру означити „квантни скок у будућност“, и то све уз еколошке гаранције Европске уније и уверавање немачког канцелара Олафа Шолца да су „могуће последице по животну средину, али не свуда“.

Забринуте грађане и еколошке активисте тешко је уверити да ће баш Србија бити држава која ће преварити законе вероватноће – поготово узевши у обзир пословни портфолио „Рио Тинта“ који од Папуе Нове Гвинеје до Осла, прати лош глас – да где они дођу, нестају чиста вода и земљиште, али и да не хају много за поштовање радничких права или рецимо антикорупционе прописе. У већини случајева, компанија која ради широм планете, оптуживана је да токсичним отпадом загађује тло пунећи реке јаловином, а на савест јој се и ставља неправедно поступање према локалцима које би неки назвали и дискриминацијом.

Норвешка тако, јављају западни медији, поново разматра да свој државни фонд (иначе, пети по величини власник ове компаније са 2, 6 одсто удела) повуче из власништва компаније, због забринутости за утицај рудника на крчење шума у бразилском Амазону.

Ово, међутим, није први пут да ова скандинавска земља поставља велики знак питања над активностима „Рио Тинта“, будући да је раније направила десетогодишњу паузу (све до 2019. године) у инвестирању у компанију, због еколошке штете коју је проузроковао њен рудник Грасберг у Индонезији.

„Искључење Фонда из компаније одражава нашу неспремност да се излажемо неприхватљивом ризику доприноса крајње неетичком понашању. Савет за етику је закључио да је ‘Рио Тинто’ директно, кроз своје учешће у руднику Грасберг у Индонезији умешан у тешку еколошку штету коју је проузроковала та рударска операција“, рекла је 2008. године министарка финансија те земље Кристин Халворсен .

Чак и ако се изузму почеци ове компаније, који укључују и допринос наоружавању нацистичке Немачке ( компанија је, према писању портала „Лондон мајнинг нетворк“, под генералом Франком обезбеђивала руду пирит потребну за производњу оружја), бројне су контроверзе које прате пројекте „Рио Тинта“. Између осталог, оптужују га да је крив за избијање грађанског рата у Папуа Новој Гвинеји.

Аустралијски јавни сервис Еј-Би-Си, тако пише да је компанија оптужена и за саучесништво у бoгeнвилском „геноциду“. Протести касних осамдесетих година, због утицаја на животну средину „Рио Тинта“, кулминирали су, наиме, у Бoгeнвилу, до те мере да су постали насилни, а онда се, када је рудник затворен, умешала и влада која се у покушају да отвори рудник, сукобила са цивилима. Грађански рат у чијем је седишту била компанија која би да рудари и у Србији трајао је читаву деценију.

Крваво је било и у Шпанији у области реке по којој је компанија и добила место, где се 4. фебруара 1888, протест земљорадника, анархиста и рудара забринутих животне средине, који су марширали до градске већнице како би предали своје петиције против „Рио Тинта“, кулминирао све до настанка „Рио Тинто масакра“ – гарда је пуцала на гомилу, убивши најмање 13 и ранивши 35 особа.

„Рио Тинто“ би, јавили су недавно медији, могао да буде тужен пред енглеским судом у име становника села у близини њиховог рудника на Мадагаскару, где су, како тврде, водене површине и језера загађена штетним нивоима уранијума и олова.

„Гардијан“ тако пише и да људи са Мадагаскара који су поднели тужбено писмо (први корак пред подношење тужбе) тврде да је тестирање показало да 58 људи који живе око рудника има повишен ниво олова у организму, који у већини случајева прелази границу на којој Светска здравствена организација (СЗО) препоручује клиничке и еколошке интервенције – односно 5 микрограма по децилитру. Локално становништво, групе цивилног друштва и медији оптужили су компанију да оштећује угрожену шуму, угрожава ретке ендемске врсте, приморава сељане да напусте своје земљиште без одговарајуће накнаде, уништава услове за живот рибара и не поштује своја обећања да ће запослити локално становништво.

И Енглези, пред чијим ће се судом решавати о случају који су покренули Мадагаскарци имају своју причу о „Рио Тинту“, јер убрзо након изградње топионице олова и цинка у Ејвонмауту у Енглеској, касних 1960-их, појавили су се извештаји да су радници у тој фабрици развили знатно повишене нивое олова у крви – наводно чак седам пута већи од дозвољеног нивоа. Високе концентрације токсичних метала пронађене су и у оближњим воденим токовима, док су слична искуства имали и у Јоркширу и Велсу.

Компанија коју често оптужују за корупцију, као и да користи политички утицај не би ли се тако изборила са притужбама на утицај животне средине, није оставила „равнодушним“ ни Абориџине, а један од директора корпорације морао је да поднесе оставку након што је „Рио Тинто“ у мају 2020. године уништио 46.000 година старе пећине Абориџина у клисури Јукан у Западној Аустралији.

У извештају истраге, која је спроведена на захтев Парламента Аустралије, забележено је сведочење староседелаца „чија туга због губитка је неописива“ и оцењено да је „улога компаније ‘Рио Тинто’ у овој трагедији неопростива“. У минирању су, наиме, уништене две пећине од монументалног културолошког, етнографског и геолошког значаја, а једна од њих била је доказ континуитета цивилизације на тој локацији од чак 46.000 година, што значи да је реч о знаменитости од светског значаја.

„Рио Тинто“ је и прошле године пунио новинске ступце глобалних медија када је у Западној Аустралији успео да изгубио минијатурну радиоактивну капсулу. Капсула величине грашка испала је из камиона који се кретао на рути дугој око 1.400 километара, која је, након тога морала бити претражена.

Капсула је садржала малу количину радиоактивног цезијума-137, који може изазвати озбиљну болест код сваког ко дође у контакт са њом – оштећења коже, опекотине или па чак и канцер ако је у питању дуготрајно излагање. Медији су, међутим, касније пренели да је „игла у пласту сена пронађена“, и то на два метра покрај пута.

Било је и инцидената о којима „Рио Тинто“, међутим, није обавештавао јавност. Барем тако тврди канадска државна телевизија Си-Би-Си која је недавно објавила да у појединим ситуацијама, када је „Рио Тинто“ на неколико својих локација у Квебеку просуо опасне хемикалије – о томе није обавестио покрајинску владу, што је, како указује ова медијска кућа, „у супротности са брендом мултинационалне компаније као еколошки прихватљивог бизниса“. Документи до којих је дошао програм Радио Канаде, показују да је у алуминијумском одељењу „Рио Тинта“ у Квебеку у последњих 15 година учињено 100 еколошких прекршаја.

На сајту компаније пише да обезбеђивање сировина које су потребне свету значи да „Рио Тинто“ има утицај и на животну средину, а признаје се да њихове „активности имају потенцијал да проузрокују штету кроз загађење или нарушавање земљишта, и имамо значајан угљенични отисак“.

„Знамо да је начин на који производимо ове производе једнако важан као и сами минерали и метали. Препознајемо одговорност која нам је поверена“, тврде из „Рио Тинта“, додајући да су у својим пројектима – од Пилбаре у западној Аустралији, преко пустиње Гоби у Монголији, до Квебека у Канади, „посвећени заштити земље, воде, екосистема и животне средине у којима истражујемо и радимо“, уверава „Рио Тинто“.