Доказ да Срби нису били варвари : Свети Сава кажњавао надрилекаре, а основао прву српску болницу

фото: CC BY-SA 3.0 / Wikipedia

Лечење у средњовековној Србији заснивало се на достигнућима ондашње научне медицине, насупрот предрасуди да су једине терапије биле враџбине и бајање. Тако је Свети Сава прописао кажњавање надрилекара, а Дечани су имали свој клинички центар.

Средњовековни српски лекари, као и данашњи, бавили су се најразличитијим областима, од ургентне медицине, преко епидемиологије, до гинекологије, пишу Новости. Они су били и фармацеути који су, уз помоћ стручних приручника, справљали лекове биљног, животињског и минералног порекла.

Једно од најважнијих правила установљено још у хиландарској болници била је изолација оних који су заражени преносивим болестима од осталих болесника и здравих људи.

„Пред крај друге половине 12. века, одмах по уређењу Хиландара, Свети Сава, по угледу на болницу цариградског манастира Свете Богородице Евргитиде, оснива у њему прву српску болницу“, забележио је покојни академик др Реља В. Катић, који је више од 50 година посветио изучавању старе српске медицине.

Многима је и данас тешко да прихвате овакву слику просвећене средњовековне Србије, јер сматрају да за њу нема доказа. Међутим, докази постоје одавно, али знања о њима нема.

Све предрасуде о томе да су средњовековни Срби били варвари који су се лечили враџбинама пале су још 1952, када је академик Ђорђе Сп. Радојичић, истражујући библиотеку Хиландара, нашао средњовековни медицински приручник на српском.

Књига садржи теоретска излагања и практична упутства за лечење, и настала је и коришћена је на тлу Србије. Непознатим путевима је стигла до Хиландара, где је сачувана. Зато је названа Хиландарски медицински кодекс, иако није написана у Хиландару.

Приручник садржи медицинска знања, од оних из античке Грчке и Рима, па све до најмодернијих средњовековних достигнућа из чувених медицинских школа у француском Монпељеу и италијанском Салерну.

„Идући у корак са најкултурнијим народима Европе, Срби су радо примали културне тековине Византије и Запада. Хиландарски медицински кодекс садржи преведене на српски језик најзначајније списе салернске и монпељеске медицинске школе. Ове чињенице говоре да је српска средњовековна медицина била на нивоу европске медицине“, указивао је др Катић.

Као важан део Хиландарског медицинског кодекса академик Катић је истицао његов део посвећен заразним болестима, које су харале Балканом, нарочито од средине 14. века, када је с турским освајачима стигла и куга. Уз њу, српски медицински приручници бавили су се и великим и малим богињама, сифилисом, беснилом, лепром и маларијом.

Куги је посвећен највећи простор у медицинским приручницима, јер је била честа појава, а остављала је за собом неописиву пустош. Узрочником најтежих зараза сматран је затрован ваздух, па је саветована строга изолација од простора где бораве оболели.

Хиландарски медицински кодекс био је стандардни приручник лекара у српским средњовековним болницама, осниваним као део државне установе при манастирима.

„Наше средњовековне болнице могле би се поделити на две врсте: једне које су служиле искључиво за лечење и друге које су биле склоништа за сиромахе и болеснике од неизлечивих хроничних болести. Оболеле су лечили лекари емпирици који су изучили лекарску вештину као занат радећи уз лекаре. Болница је имала шефове одељења, а на сваком одељењу налазили су се два лекара и по један помоћник“, навео је др Катић.

Српска средњовековна медицина доживљава врхунац у 13. и 14. веку, јер располаже свим тадашњим значајним медицинским списима, установљене су и градске болнице и апотеке, постоје прописи из комуналне хигијене, установљена је институција карантина за сузбијање заразних болести…

Студеничким типиком, који је написао Свети Сава 1208. године, оснива се у Студеници болница, по византијским манастирским узорима.

Поред упутстава за рад болнице, Свети Сава је прописао и забрану надрилекарства.

У урбаним насељима средњовековне Србије постојале су канализација и комунална хигијена, као и у целом „византијском комонвелту“, земљама културног круга Ромејског царства, наследника римских традиција. То је био основни разлог због кога је овај простор, до доласка Турака, био мање погођен епидемијама тешких заразних болести.

Српске болнице биле су организоване по угледу на византијске, па је она у Дечанима имала специјалистичка одељења као клинички центри, слична онима у болници цариградског манастира Пантократора: „за лечење оних који страдају од рана или повреда“, „за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра“, „за лечење оних који су се сасвим савили и нису могли ништа радити“, „за болне од свете болести – епилепсије“, „за болести очију“…

rs.sputniknews.com
?>