ДОК УВОЗ ЦВЕТА: Вагони домаћег кромпира пропашће непродати

Нека нам неко каже шта да радимо са оволиким непродатим првокласним планинским кромпиром. Складишта и магацини су нам пуни, а купаца ни за лек. Не иде продаја ни по најнижој цени. Очекујемо да држава брзо нешто предузме, јер ће кромпир ускоро да проклија и пропадне. Ваљало би некако помоћи многим пољопривредницима који трпе због овога…

То за наш лист каже стари повртар Саво Жунић (83) из Сељашнице код Пријепоља, највећи произвођач кромпира и купуса у Лимској долини. Домаћин на гласу, који са синовима Стеваном (49) и Дејаном (46) стално улаже у ову производњу: имају седам хектара под поврћем (кромпир гаје на Јабуци и Бабинама на више од 1.000 метара надморске висине), своје хладњаче, системе за наводњавање, сву механизацију, наравно и велику производњу. Тај посао су и Савови преци радили, традиција повртарске производње у породици Жунић траје читав век.

Овај домаћин је радну каријеру провео као возач у пријепољском „Елану”, крстарио је целим регионом, па уштеђевину уложио да развија пољопривреду којом се код куће бавио у раној младости. Докупио је земљу, набавио механизацију, системе, хладњаче. Његови млађи остали су на имању и прикључили се породичном послу.

Имало је вајде, дуго су они без тешкоћа продавали своје квалитетно поврће: у целој овој регији, као и Војсци Србије, фабричким мензама, хотелима, снабдевали тржиште Бијелог Поља у Црној Гори. Обично би кад продају кромпир уз њега ишао и купус.

– Али одавно није овако тешко као у овој сезони. Успели смо раније да у Београду продамо накупцима неколико вагона нашег овосезонског поврћа, а у последње време све је стало. Тренутно у складиштима и магацинима имамо 15 вагона ове робе. Кромпир нам је у плодовима, а купус кисели у главицама или исечен на резанце у бурадима. Нудимо свима, најјефтиније могуће, али слаба вајда. Не знам шта нам је чинити – жали се Саво и уједно чуди:

– Продавали бисмо у Београду, али су тамо увезли велике количине, па домаћи стоји непродат. Не знам како је то могуће кад нема бољег од нашег планинског кромпира, увозни му није раван ни по квалитету ни по укусу. Мислим да би нам помогло ако би држава нешто брзо смислила, рецимо помогла да извеземо ову првокласну робу. Нема много чекања, јер ускладиштени брзо клија и пропада, чим гране пролеће после може да се баци. Ја ћу ставити нешто у хладњачу и део сачувати, али многи повртари је немају. Верујем да држава може нешто да предузме, а нејасно нам је зашто се влада не оглашава кад велики број пољопривредника ово погађа. Ми нисмо против државе, још су моји стари увек подржавали оно што наша земља чини, али је ситуација за нас повртаре сада заиста тешка. Иде ли да храну бацамо? А принуђени смо, ако се нешто не учини.

Жунић додаје да је слична ситуација и код кромпираша нововарошког краја. Тамо, каже, има још више непродатих количина, на десетине вагона у селима крај пута од Нове Вароши према Сјеници, у Акмачићима и другим.

Ту смо се распитали и потврђено нам је да је тако. Њихов златарски кромпир важи за један од најбољих, у нормалним околностима тражен је на тржишту, продавао се широм Србије, у Црној Гори. Добром квалитету овде погодују планински услови гајења, чисто земљиште, особена клима, терен.

Али жале се да је дошло неповољно време за ово поврће. Због тешке епидемиолошке ситуације, слабије куповне моћи, отежаног промета… Смањена је продаја хотелима и ресторанима, јер је мање гостију. А нема ни свадби и већих припрема хране када се, према њиховим искуствима, кромпир прилично троши.

Упућени у нововарошком крају процењују да људи овде нису продали ни 20 одсто расположивих овосезонских количина овог поврћа. Мада су га давали јефтино (овако квалитетан нуђен је од 12 до 20 динара за килограм). У недостатку решења неки ће можда морати да баце приличне количине. Погледе зато упиру ка држави, како не би били принуђени да ову производњу угасе.