По оцени професора повртарства на Пољопривредном факултету у Новом Саду, др Жарка Илина, то је једино легално решење у овој ситуацији од каквог не беже ни друге земље како би заштитиле домаће произвођаче. У нашем случају овога пута то су и потрошаче који, по његовој оцени, плаћају нереакно високу цену парадајза.

Увоз парадајза главни кривац

Већ неколико година рајско поврће прави пакао од живота његовим произвођачима. И прошле и ове године откупна цена килограма парадјза је око 10 динара, на кванташу у Лесковцу чак између пет и 10 динара.

„Откупљивачи нас уцењују и нуде нам 150 динара по гајбици парадајза од 12 килограма. Производња нас кошта 25 динара по килограму, а само гајбица 50 динара“, жалио се прошле године пољопривредник Душан Коцић из Свирца који је почупао око хиљаду струкова парадајза, а бацио око 10 тона убраног.

Пошто су лани претрпели критике због баченог парадајза, ове године су послушали критичаре па су протест у Лесковцу организовали испред великих маркета делећи парадајз грађанима.

„Морамо да протестујемо, шта нам друго преостаје. Радимо целе године, мучимо се и онда када треба да покријемо основне трошкове, откупна цена буде пет динара. Па аман људи и ми сељаци имамо душу“, завапио је ове године произвођач из Свирца.

Нереална цена

Цена са којом би били задовољни је, како кажу, између 50 и 60 динара, јер би уз покривање трошкова производње, успели и да зараде. Улагања су прилична, све је, истичу, поскупело, једино је откупна цена парадајза све нижа и достигла је дно.

Откупну цену је пословично убио јефтини увозни парадајз, а највише га, више од 50 одсто, стиже из Албаније. Она је како каже Илин у среду на кванташу у Новом Саду била 15 динара, али је малопродајна на пијаци и у трговинским ланцима износила 160 динара за килограм, као и у Београду.

„Реална цена парадајза сада у ово време је динарска противвредност 80 до 85 евроценти за килограм. Цене у свим великим тржним центрима су нереалне, врло високе, чак преко 1,20-1,30 евра по килограму. Није нормално да професионални произвођач има нешто мало више од 11 или 12 центи, а да трговци зарађују и 10 пута више и да цео ланац трговине ремете увозници“, каже Илин.

Накупцима кајмак

Кајмак су, као и увек, покупили прекупци и накупци. У Србији гајење парадајза у баштама, односно на отвореном пољу, где су приноси знатно мањи, чини око 80 одсто укупне поизводње. У тунелима се производи око 15 одсто, а преосталипе пет у пластеницима. Малим и средњим произвођачима, каквих је највише код нас, не исплати се да парадајз терају до Ниша, Београда, Новог Сада, чије су пијачне тезге заузели препродавци.

Поред тога, Србија је од 2008. до 2018. повећала увоз парадајза са 14,8 на 18,9 милиона евра, а 2019. је он изашао на 20 милиона.

Последица – пад производње

Илин каже да смо због тога дошли у ситуацију да, посматрајући период од 2010. до 2019. године, бележимо константни пад површина под засадом од два одсто годишње, као и пад производње и просечног приноса.

Он напомиње да није проблем што га увозимо у вансезони, односно у предзимском, зимском и раном пролећном периоду пошто немамо довољно објеката за производњу са додатним загревањем. Проблем је, међутим, што га увозимо у време када имамо сасвим довољно домаћег.

Зато Илин нема дилему да је у оваквој ситуацији неопходна реакција државе.

„Једино држава има на располагању могућност да пошаље на граничне прелазе фитосанитарне инспекторе да узимају узорке, да се раде строге анализе и када нађу остатке тешких метала, пестицида, токсина, што по органолептичким својствима није парадајз задовољавајућег квалитета, да враћају све из увоза. Као и свакој озбиљној држави којој то стоји на располагању, тако је и држава Србија морала истог момента промтно да реагује“, сматра професор Пољопривредног факултета.

Српски сељак и против ЕУ субвенција

На питање до када ће нам се понављати иста ситуације из године у годину искрено је одговорио да на то нема одговор. Можда је каже део кривице и на њима из струке зато што сељацима нису поручили да одустану од гајења парадајза пошто је онај из Албаније, Грчке, Турске… јефтинији.

Одговор Илина на питање како се њима исплати да га произведу, дотерају и да ценом буду далеко конкурентнији био је јасан – имају неупоредиво веће субвенције по јединици површине. Бугари чак хиљаду евра по хектару.

У земљама ЕУ оне су од минимум 270 па до 350 евра, у системима органске производње и 900 евра.

Замислите када би нашем произвођачу неко дао хиљаду евра по хектару, додаје саговорник Спутњика, подсећајући да ове године подстицаји за биљну производњу у Србији износе 4000 динара по хектару и то највише за 20 хектара земље.