ЂУРЂИЦА ПОПОВИЋ: На путу до Србије нисмо бројали дане, већ изгубљене животе

Дјевојка Ђурђица Поповић, која је у вријеме српског егзодуса из Крајине имала девет година, захвалила је вечерас руководствима Србије и Републике Српске што су омогућила да достојанствено буде обиљежен овај датум и подсјетила на вријеме када избјегли Срби нису бројали дане, већ изгубљене људске животе.

„Надам се да ћемо се и наредних година сјећати недужних српских жртава.
Сигурна сам да свако од вас има своју причу коју носи са собом свих ових година. Вечерас имам част да са вама подијелим дио моје приче чији је даљи пут водио управо преко овог моста“, рекла је Поповићева на скупу у Сремској Рачи, гдје Србија и Република Српска вечерас заједнички обиљежавају Дан сјећања на страдање и прогон Срба.

Она се присјетила тог 4. августа 1995. године, посљедње ноћи проведене у свом родном мјесту.

„Једно јутро око 4.00 сата пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није било први пут да мирни дјечији сан прекину рафали. Али тог 4. августа нисам ни помислила да је ово посљедња ноћ проведена у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту“, сјећа се Поповићева.

Она каже да је тада у пламену нестало све што су генерације годинама стварале.

„Не знам тачно колико смо дана путовали до Србије, отприлике 10. Тих дана се, нажалост, нису бројали дани, већ изгубљени људски животи“, наводи Поповићева.

Она се присјетила да је прије 20 година колона српских избјеглица из Републике Српске Крајине пресијецана, бомбардована, те да су људи убијани.

Поповићева је рекла да је тада покушавала да преброји све људе у непрегледној колони.

„Никад нисам видјела толико људи. Нисам могла видјети ни почетак ни крај колоне, а нисам ни знала бројати до толиког броја. Толико нас је било… Гледам нас и питам се: `Шта смо ми сад – несрећници, страдалници, хероји, кукавице, играчке? Да ли се то историја шали са нама или нас подсјећа на неке заборављане лекције?“, каже Поповићева.

Умјесто закључка, којег у рату никад и нема, она је своју исповијест завршила цитатом:

„А шта се ту море, има и горе. Онај оставио мртву матер у јарку, други опет несарањеног сина, трећи још не зна ни ђе му је ко. Рат је… рат је велико зло“, закључила је Поповићева.

У хрватској војној и полицијској акцији „Олуја“, која је почела 4. августа 1995. године, убијено је и нестало 2.000 Срба, а више од 250.000 је протјерано из Хрватске.

Заједничко обиљежавање 5. августа као Дана сјећања на страдање и прогон Срба договорено је на заједничкој сједници Владе Српске и Владе Србије 26. јуна у Београду.

Тагови: Ђурђица Поповић, Егзодус, Крајина, Олуја, Хрватска