ЂАКОВИЦА БЕЗ НАДЕ: Двадесет година чувала је свој град, веру и љубав!

Пољка Kастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић. То су имена четири старице које су посљедње двије деценије биле једини српски ( а по презименима се види да су Српкиње из Црне Горе ) становници Ђаковице. Благодарећи њиховој храброј и небеској одлуци да доживотно остану у граду у ком су поникле – Ђаковица је сачувала мултиетничност, а ове старице су постале чувари града.

Је ли претјерано рећи да су оне својим опстанком у Ђаковици сачувале град? Је ли то патетично? Звучи ли националистички или анти-албански?

Ако појам града вежемо за њему сродан појам цивилизације, и ако вјерујемо да у граду треба да живе људи – без обзира на њихову крв и језик; ако знамо да је најљепши град – отворен град, како за оне који у њега долазе, тако, и тим прије за оне који су се у њему родили…. е онда Ђаковице нема без Срба. Ђаковица без Срба је племенски шатор. Ђаковица, уосталом, не би имала ни своје име – да није српске историје на овим просторима.

Када смо прије 4-5 година, ми из Црне Горе, посјетили Ђаковицу, у жељи да уђемо у тамошњу православну цркву, и да се, на лицу мјеста, сјетимо црногорских војника који су је 1912. г. ослободили од Турака и учинили саставним дијелом Краљевине Црне Горе – наишли смо на црквену порту Успења Пресвете Богородице. Забаракадирану. Са полицијом која чува улаз. Са врло негостољубивим момцима из околних кафића који су ”проговорили српски” чим су нас угледали. Са препоруком полицајца да ”би било добро” да не остајемо дуго… Иза црквених врата дочекао нас је мир Небеског царства. Четири баке Ђаковчанке, последње преостале Српкиње у овом граду – живјеле су ту, у порти градске цркве, у сред града, у сред лудила. Биле су више загледане у Небо него у оно што их окружује. А оне, старинског кова и жељне ”некога свога” растрчале се да нас послуже и да нас дочекају… у име цијелог града. У име Србије. У име Црне Горе.

Ево шта је о њима записао Живојин Ракочевић:
”Да нема италијанских војника под тешком опремом и аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице.

Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка, бране жене, против њих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви.„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу“, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета са остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијнаски војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Kосова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори„.

Пољка Kастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци“, кренуле да помажу. Већ до јуна те године, огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа“, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране, пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела.”

А мало даље додаје: ”У најтежим временима, временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!“ Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „сад сам ја последња ђаковичка бака!Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле“, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.”

Знам, рећи ће неко, да су Срби добили што су заслужили! Да је безумно понашање данашњих комшија ових старица само посљедица ”Милошевићеве политике” и ”српске агресије ” према Албанцима. А ја ћу рећи да тај, ко тако прича – не зна шта прича. И прије него што смо чули за Милошевића број православних становника Ђаковице се смањивао из пописа у попис. И то баш у оно вријеме ”братсва и јединства”… ма знамо сви ту причу. Само да не буде оних који ће рећи да су се Срби из Ђаковице селили јер су тражили повољнију климу и обрадивије земљиште!?

Мати Теоктиста – Полексија, Пољка, Кастратовић, била је дугогодишњи просветни радник у Ђаковици. Тада, кад смо јој били у гостима, испричала нам је анегдоту, како су је ондашње и тамошње комунистичке власти санкционисале и на неко вријеме удаљили из школе јер се дјеци обратила са ”Анђелчићи моји”! Разлог – ширење религије међу Титовим пионирима!!!

Надежда Исаиловић или ”Бака Нада” како су је сви знали рођена је далеке 1929. године у Ђаковици гдје је одрасла у породици са још три сестре и два брата. Радила је својевремено као пословођа у ђаковичкој фабрици „Напредак“, а често су је могли видјети како посјећује цркву Успења Пресвете Богородице и моли се Богу. Након упокојења свог супруга, живјела је код свог брата у сусједној кући редовно долазећи на црквена богослужења. Управо у овој цркви, сада већ манастиру Успења Пресвете Богородице и метоху дечанске лавре, провела је посљедње године свога живота дијелећи судбину преосталих старица које су ту остале након егзодуса Срба у љето 1999.

Дечански монаси су је посебно упамтили по њеној љубави према цвијећу, а у Ђаковици је трудом својих рука редовно бринула о лејама цвијећа које су украсиле порту обновљеног манастира. Многи посјетиоци цркве у Ђаковици, посебно избјегли Ђаковчани, вољели су бака Наду која се као и остале старице увјек радовала гостима и са њима разговарала. Храбрила је људе на повратак и будила наду.
Прије четири године Надино здравље се нагло погоршало можданим ударом који је онеспособио за говор иако је до посљедњих тренутака сачувала пуну свијест и разумјевање и могућност ходања. Услиједили су и други здравствени проблеми. Више није могла да говори али је својим дјетињим очима увијек сијала љубављу и радошћу, посебно када је прилазила Светом причешћу. Последње дане провела је у митровичкој болници гдје су се љекари и медицинско особље посебно бринули да јој помогну. Полако се гасила као свијећа и тихо уснула у Господу око 7 сати увече, прије пар дана 28. децембра.

Епископ Рашко-призренски Теодосије је уз саслужење свештенства и монаштва Рашко-призренске епархије у ђаковичкој цркви манастира Успења Пресвете Богородице служио Св. Литургију, а потом и опијело за упокојену баку Наду. Бака Нада је уз молитву и пјевање Васкршњег тропара сахрањена уз храм Успења Пресвете Богородице, којој се тако усрдно молила, проводећи своје последње године овоземаљског живота, вјерно.

Нада је живјела као човјек. Оставила је овај свијет и Ђаковицу, да пробају да живе без ње. Е сад, каква ће Ђаковица бити без Наде, и на шта ће личити град пун људи, ако се одрекне Наде?

Пише: отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије

Тагови: Ђаковица