ДЕМОГРАФСКА КАТАСТРОФА: По броју живорођене деце Србија последња у Европи!

Бела куга одавно већ гласно куца на наша врата. Снажним депопулационим процесом захваћен је народ у централној Србији и Војводини, хрлећи ка правој демографској катастрофи. То директно потврђују резултати најновијих емпиријских истраживања и озбиљни научни увиди у области српске популационе политике, обелодањујући да је Србија прва земља на Балкану по стопи морталитета, а последња по стопи наталитета.

Такође, Србија по броју живорођене деце заузима данас последње место у читавој Европи. Према речима нашег признатог демографа мр Биљане Спасић, ако се као полазиште у анализи узму подаци немачког географа Алојза Фишера фон Егера о бројности балканских народа на почетку двадесетог века, долази се до поузданог закључка да се до данас турски народ бројчано увећао за 400 одсто, албански за 700 одсто, румунски за 45 одсто, бугарски за 38 одсто, грчки за 35 одсто; а једини народ који се не увећава него умире, јесте управо српски народ. У прилог томе говори и најновији статистички податак да на сваки брак у Србији долази 0,88 посто деце, што заправо значи да Срби умиру. А ако се са оваквом „динамиком рађања” и убудуће настави, већ 2010. године у централној Србији биће 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број према садашњем популационом тренду био чак 4,4 милиона. Другим речима, Срби ће веома брзо постати у „својој држави” национална мањина! Сходно томе, показују се сасвим реалним и најпесимистичније прогнозе демографских експерата да ће – уколико се нешто битније не промени у популационој политици – Срби за 500 година и биолошки изумрети.

ДЕМОГРАФСКА ПОШАСТ

У којој мери бела куга прави демографску пошаст у Србији, најверније сведочи српско село – наиме, језиком статистике може се рећи да од 100 одсто села, већ не постоји 72 одсто; или, да су у више од две трећине села огњишта угашена. Рецимо, у источној Србији има села у којима се већ деценијама није заљуљала колевка, нити зачуо плач бебе (мр Биљана Спасић, Зашто Срби нестају – празне српске колевке). У албанским селима, међутим, преовлађујући проблем јесте како да се због високе стопе наталитета „прошире” учионице и унапреде услови школовања. То значи да у демографском смислу Србију карактеришу дијаметрално супротни трендови – док се у централној Србији и Војводини последњих година бележи значајан морталитет, на Косову и Метохији се током задњих 80 година збива истински „беби-бум” . Косово и Метохија, и иначе, представља подручје на коме се у току последњих осам деценија „региструје” највиша стопа наталитета у свету. Како је једна од неизбежних последица беле куге старење нације, није ни чудно што на Косову и Метохији млади до 19 година учествују у укупној старосној структури са 54 одсто, а стари од 60 година са свега 6,9 одсто. То у ствари значи да је данас сваки други Албанац млађи од 19 година. С друге, пак, стране тек сваки четврти Србин млађи је од 19 година. И Војводина са просеком старости од 37 година, прекорачила је праг од 30 година који се сматра почетком старења нације. Разумљиво, ово има вишеструко значајне и потпуно несагледиве последице по живот и будућност народа, с обзиром да почетак краја једне нације почиње управо онда када становништво изнад 65 година буде два и по пута бројније од осталог становништва. Што се тиче Срба, све то само још додатно отежава чињеница да је Србија у прошлом столећу изгубила у ратовима више од 4 милиона људских живота; чедоморством су од Другог светског рата до данас „убијене три Србије”; само у току 1999. године у Србији се убило 1579 људи; а у свету живи више од трећине Срба, или око четири милиона. У периоду од 1991. до 1996. године земљу је напустило 298 доктора наука, 214 магистара и више од 30.000 стручњака из разних области.

ПОПУЛАЦИОНИ ЋОРСОКАК

Поставља се питање шта је у основи једног овако погубног популационог процеса у нас? Чиме се, онда, може ваљано објаснити овакав демографски феномен? Због чега смо доспели у популациони ћорсокак? Треба ли ваљане разлоге тражити искључиво у домену економског? Иако се не може порећи значај економског фактора, мислимо да низак животни стандард и сиромаштво не представљају овде пресудан разлог. Напротив, непорециво је да највиша стопа наталитета карактерише управо неразвијена и чак сиромашна подручја, што на својеврстан начин потврђује и споменути „косовско- метохијски” синдром. Да се проблем беле куге не решава само побољшањем животног стандарда, потврђује и искуство популационе политике у развијеним земљама. Тако, рецимо, чак и у једној Шведској, у којој се проводи читав низ социјалних мера којима се континуирано подстиче рађање деце од рођења па до колеџа, оваква прогресивна социјална политика се ипак показује недовољно „ефикасном”, те нипошто самодовољном. Све то даје нам за право да закључимо да су потребни много озбиљнији и суштинскији захвати како би родитељство, а нарочито материнство, изнова стекли значајно место на лествици прихваћених друштвених и животних вредности. То је преко потребно учинити управо у Србији, с обзиром на трагичну ситуацију у којој се она налази у последње две деценије „осликану”: грађанским ратом, избеглиштвом, миграцијама, сиромаштвом, криминалом, корупцијом, цветањем праве друштвене патологије, крахом друштвених вредности, суновратом морала, одсуством ма каквих етичких и естетских путоказа и оријентира, непостојањем друштвеног консензуса, националне кохезије и социјалне солидарности, губитком личне и националне сигурности и перспективе, страхом од будућности, разарањем традиционалног идентитета и покушајем успостављања новог, заснованог на чисто материјалистичком погледу на свет, потрошачком и обездуховљеном менталитету, формирањем човека ослобођеног од „конзервативне” везаности за породицу и нацију, оданог првенствено конзумирању потрошачких добара, хедонизму и лагодном животу, равнодушном према својој духовности и исходишту живота на земљи, дакле човека у обличју робе која се легитимно нуди на „тржишту људи” и има своју „употребну вредност”…

Да ли ћемо претерати ако, сасвим уједностављено и уопштено, закључимо да се један немали део српског народа данас убрзано примиче оној граници, оној тачки, чијим прелажењем сви идеали, врхунске вредности и циљеви, постају не само бљутаво бесмислени и безвредни (с обзиром на просту рачуницу да се оданост не може брзо наплатити, док захтева цело човеково биће и превише времена), већ су и подвргнути подсмеху као несумњиви знак губитничког менталитета, анахроног и прегаженог погледа на свет који води на историјску странпутицу? Другим речима, угодити себи, бавити се искључиво властитим потребама, постаје све више циљ самог живота, а све друго излази из „реалног видокруга” просечног Србина данас. Па, стога, за таквог једног човека рађање и подизање деце постаје све више жртва на коју је све мање спреман. Ако је заиста тако, онда је сигурно да се Срби морају коначно тргнути данас из овакве саблазни и самообмане, обнављајући у себи запретано историјско сећање да човек не живи само себе ради, већ и ради свог потомства, породице, народа и заједнице…

У сваком случају, све ово свакако је погубно деловало на класичну патријархалну породицу која запада у стање дубоке кризе, губећи своје дотадашње место и улогу у друштву, утемељену на традиционалном идентитету основне ћелије и нуклеуса друштвене структуре. Таква породица постаје све мање привлачно место за живот и све мање пожељно уточиште за своје чланове, оптерећена себичношћу родитеља и деце, егоцентризмом, отуђеношћу, насиљем, борбом за превласт и премоћ, све чешћим и бруталнијим сукобима родитеља и деце око схватања права на индивидуалност и слободу. Топлину дома у коме се некад развијала блискост и подршка више генерација, замењује сада обезличен и хладан породични простор из кога већина жели што пре да побегне.

Истине ради, треба одмах рећи да је овакво трансформисање класичне породице одпочело још у раздобљу југословенског социјализма, у коме се промовише као носећа идеја подруштвљавања породице, односно њеног утапања у друштво, што у крајњој инстанци доводи до ограничавања „права” породице на социјализацију потомства, до кога је дошло, између осталог, и смештањем деце у предшколске установе, али и отвореним проглашавањем највећег броја делатности традиционално везаних за породичну групу излишним (Друштвена политика према породици, А. Павићевић, резултати истраживања брака, породице и полног морала у Србији у другој половини 20. века, „Гласник” Етнографског института САНУ). Наравно, оваква тежња за променом основа унутарпородичне организације значила је „ослобађање” породице од функције посредника на релацији појединац-породица-друштво, што је требало да отвори већи спектар могућности за слободан избор, самореализацију и еманципацију чланова породице у спољњем свету. У суштини, међутим, ово је отварало пут директнијем утицају друштва (државе) на појединца. А опште и реално повећање појединачних „слобода” имало је често и друго лице, испољено у чињеници суштинске остављености и отуђености појединца. Можда је то и један од могућих одговора на питање због чега се породица уопште нашла на „листи” институција које је требало променити, чега ју је требало ослободити? Чињеница је да се, поред осталог, на тај начин у ствари радило и на укидању моралног ауторитета оца, чије нестајање је по природи ствари водило нестајању ауторитета традиционалних моралних норми.

Интересантно је, међутим, да други народи у Србији – живећи у истоветним економским, правним, политичким и друштвеним условима – ипак, данас увећавају своје бројно стање. На питање како спречити ужасну судбину која ће Србе задесити, проф др Марко Младеновић, председник Удружења грађана „Опстанак” (за борбу против „беле куге” и за биолошки опстанак српског народа), одговара:

–Најважнији задатак Србије, важнији од економских, политичких и од свих других питања, јесте популациона политика која је, мада везана са свим другим питањима, ипак изнад свих њих по значају за будућност народа. С тим у вези, – сматра Младеновић, – једну од најзначајнијих функција државе представља брига о биолошком обнављању становништва, тачније, брига о такозваној хуманој репродукцији.

др Гордана Живковић, социолог

Извор: Објављено у часопису „Двери српске“, бр. 44/2009