ДЕЈТОН 2: Шанса за Србе или почетак краја?

Ако дође до одржавања међународне конференције, уз учешће великих сила, она не би била одржана само о Косову, већ и о свим другим балканским споровима, јер интерес великих сила је да се сва спорна питања реше.

Српски министар спољних послова Ивица Дачић, како је изјавио , верује да би до решења косовске кризе могло да дође на некој међународној конференцији сличној оној на којој је окончан грађански рат у БиХ.

Да би до „Дејтона 2“ дошло, према Дачићевим речима, требало би испунити одређене предуслове, као што је приближавање ставова двеју страна, да разграничење Срба и Албанаца буде једино питање на конференцији и да конференција треба да се одржи пре маја 2019, када истиче мандат актуелној Европској комисији.

Подсећамо, на мировној конференцији, која је одржана у америчкој војној бази Рајт — Петерсон код градића Дејтона у Охају, представници великих сила двадесет дана су, заједно са тадашњим председницима Србије, Хрватске и политичким вођама Бошњака, преговарали како би дошли до решења босанске кризе. Принцип у Дејтону гласио је да нема одласка док се споразум не постигне.

О статусу Косова и Метохије већ је преговарано на великој међународној конференцији у Бечу, 2006/7, под покровитељством УН, чији је специјални представник био бивши фински председник Марти Ахтисари.

Ахтисаријев план, у коме статус Косова није дефинисан, али је Косову омогућено да уђе у међународне институције и да има атрибуте државности, Србија је одбила, док су косовски Албанци одбили српски предлог „више од аутономије, мање од независности“. Стране су се једино сагласиле око заштите српске културноисторијске баштине и да УНМИК замени ЕУЛЕКС. Међутим, дан по успостављању правно-полицијске мисије ЕУ, косовски Албанци једнострано су прогласили независност Косова.

Како би, после свега, изгледала нова међународна конференција о Косову и Метохији, организована по угледу на Дејтон?

Када се о томе говори, мора се имати у виду да су међународне околности измењене у односу на оне из 1995, када су преговори у Дејтону одржани, објашњава дипломата Зоран Миливојевић, а за решење за КиМ потребне су гаранције великих сила, чланица Савета безбедности и измена или укидање Резолуције 1244.

„Дејтон је био, пре свега, у функцији завршетка једног рата, и то рата који је био последица распада Југославије и у коме је било више актера. Ту је био читав комплекс питања који је решен, али пре свега завршетак рата. У случају КиМ немамо рат, барем не директан. Ако се велике силе сагласе да на конференцији решавају питање Балкана, онда тема ту не би могла да буде само КиМ“, каже Миливојевић.

Међународна конференција требало би, додаје, да обухвати сва она балканска питања која представљају претњу безбедности, ако је у питању учешће великих сила.

„Не видим да би они сели и организовали међународну конференцију само због КиМ и некаквог аранжмана, а да не захвате и друга питања која могу из тог аранжмана да произађу. Шта је са „великом Албанијом“? Српско национално питање такође није решено. Без обзира на то да ли се некоме свиђа шта прича Додик или не, то је нешто са чим треба рачунати“, каже Миливојевић.

Македонија и БиХ, као потенцијална жаришта сукоба, такође су теме које би биле теме неке међународне конференције. „Дејтон 2“, који би био организован по угледу на оригинални Дејтон, тако што би само западне силе натерале балканске лидере да седну за сто и да не напуштају преговоре док се не постигне споразум. Данас је то немогуће јер, за разлику од 1995, треба рачунати и на Русију и Кину.

Уз руски и кинески фактор, треба имати на уму и да се западне силе у многим стварима данас не слажу.

Ни наметање решења, како Миливојевић каже, преко колена данас не би могло да прође ни када је реч о Србији.

„Она сада има такав положај који јој омогућава да има више опција, да може да разговара на више страна. Сада има могућности да своју међународну позицију дисперзира у позитивнијем смислу. Има одличне односе са Кином и Русијом, добар део света не признаје Косово. Има и добре односе са Турском. Све су то актери са утицајем. Сви они, преко Србије, штите и неке своје интересе. Према томе, Србија нема никаквог разлога да нешто преко колена прелама или да пристаје на некакве ад хок аранжмане који би некоме тренутно одговарали, па да призна Косово по сваку цену, на штету својих националних интереса“, сматра Миливојевић.