Дејан Димитријевић: Деца у српским гето срединама на Косову и Метохији

У средњем веку папство је створило гето као резерват у који су смештани Јевреји у очекивању њиховог нестанка кроз прелазак у католичанство. Међутим, историја је показала да су Јевреји могли да живе у гету, а током читавог постојања оваквог облика друштвеног живота, циљ њихове асимилације кроз прелазак у доминантну популацију и идеологију одржавао се уз мање или јаче притиске и подстицаје у зависности од периода. Прелазак у другу веру првобитно је подразумевао прелазак у римски католицизам, а касније и у ислам, да би на крају то постала секуларизација.

У 20. веку, нацистичка Немачка је усавршила ову институцију коју су створили и развијали папе, радикализујући је. Нацистички гето био је кључни део процеса физичког истребљења Јевреја у Европи, јер прелазак у другу веру више није био прихватљив.

Данас се термин “гето” најчешће повезује са сегрегацијом која се спроводи у Сједињеним Државама према етничким заједницама које се посматрају кроз расну призму. Употреба термина “гето” првобитно је била ограничена на Јевреје¹. Тек након објаве историјске студије Гилберта Ософског², 1966. године, друштвене науке су почеле да користе термин гето за афроамеричке заједнице. Термин је касније постепено проширен и на друге популације.

Увођење термина “гето” у политичку дебату дало је сегрегацији црначког становништва САД, као и других заједница, политичку димензију. Ефикасност овог појма лежи у чињеници да описује ситуацију која је изразито политичка, али је њена политичка димензија прикривена; чиме је омогућено суочавање са овом ситуацијом путем политичких захтева. Улога гета у историји – као средства за нестајање популације у схемама римског папства и немачког нацизма – управо му даје ту способност.

Гета на Косову и Метохији

На Косову је уведен термин “енклава” за означавање територија и друштвених простора насељених искључиво Србима и неалбанцима, који су протерани из градова и мешовитих насеља. Овде се термин “енклава” јасно користи као еуфемизам, јер његово значење не одговара друштвеној стварности коју наводно описује. “Енклава” обично означава територију једне државе уоквирену територијом друге државе. Ова дефиниција не одговара ни званичном ставу Србије ни владе у Приштини: Београд не признаје независност Косова, а Приштина не признаје управу Србије над овим територијама. Упркос недоследностима и парадоксима, овај термин се усталио у свакодневном говору, али и у политичкој терминологији, као начин да се прикрије стварност гета у његовом изворном смислу, примењено на Јевреје – као жеља за коначним уништењем популације.

Деца у гетима

Деца су најочигледније жртве ових гета. Довољно је узети као референцу Међународну конвенцију о правима детета (МКПД)³ да би се оценила драма српске и неалбанске деце на Косову и Метохији. Иако Конвенција о правима детета гарантује универзалну заштиту, многа основна права су јако ограничена или непостојећа за ову децу. Испитивање њихових услова живота, у светлу неколико чланака Конвенције, показује да је судбина ове деце одраз специфичне стварности гета.

Ниједан основни принцип заштите деце није поштован

МКПД је међународни уговор усвојен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 20. новембра 1989. године. Ратификовало га је 196 држава, што га чини најприхваћенијим уговором о људским правима у историји човечанства. Данас су једино Сједињене Државе одбиле да га потпишу. Конвенција се састоји од 54 чланака заснована на четири основна принципа која се односе на децу: забрана дискриминације, најбољи интереси детета, право на живот, преживљавање и развој, и поштовање мишљења детета.

Анализирајући чланове Конвенције, постаје очигледно да ниједан од принципа који чине структуру овог фундаменталног текста није поштован у случају српске и неалбанске деце на Косову и Метохији. Довољно је узети у обзир неколико чланака Конвенције да би се то уочило.

Право на једнакост

Члан 2 уговора тврди да сва деца имају иста права, “без икакве дискриминације и без разлике” било које врсте. Међутим, српска и неалбанска деца на Косову и Метохији су жртве дискриминације и сегрегације по свим аспектима Конвенције. Овде ћемо навести само неколико примера.

Право на образовање

Школе су лоше опремљене, а понекад и у рушевинама, јер албанске власти, уз пасивно саучешће одговорних међународних институција, не само што не пружају неопходну помоћ школама у гетима, већ не дозвољавају ни Републици Србији да то учини. Уџбенике се кријумчаре. Увоз српске књижевности је забрањен на Косову у свим облицима, чак и уџбеници. Ово има очигледан циљ да онемогући функционисање српских школа.

Осим тога, путеви између домова ученика и њихових школа нису безбедни, а управо се ту дешава велики број напада на српску и неалбанску децу.⁴

Право на заштиту од насиља

Насиље над децом и адолесцентима је често и редовно. Ово значајно ограничава могућност кретања, па су српска и неалбанска деца приморана да живе у границама гета, где се осећају сигурније. Међутим, није реткост да се напади и убиства српске и неалбанске деце дешавају и у самим гетима. Према различитим српским изворима и организацијама за заштиту људских права, више од 50 деце српског и неалбанског порекла убијено је у разним нападима од 1999. године, а стотине деце је повређено и отето. Најтрагичнији и најпознатији случај се десио у Гораждевцу, 13. августа 2003. где је група српске деце била мета аутоматског оружја док се купала у реци Бистрици, на територији своје општине. Починиоци никада нису пронађени, а 2010. године истрага је обустављена због недостатка доказа. Ниједан случај напада на српску и неалбанску децу није разрешен.

Од почетка стављања покрајине под управом искључиво западних сила, деца су сведоци одсуства помоћи и заштите од стране иностраних мировних снага (КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС), што је веома рано довело до губитка поверења у ове институције. Због тога су родитељи често немоћни пред питањима деце о одсуству заштите, као што је био отац из Пећи који није знао шта да одговори свом десетогодишњем сину који га је питао: “Зашто војници само стоје и гледају док нас терају из куће?”.⁵

Тако деца често постају жртве насиља и директни сведоци екстремног насиља изведеног пред њима. Као што је шестогодишњи дечак из Ораховца који је изгубио способност говора након што је видео отмицу свог комшије, и сваки звук аутомобила га тера да се сакрије под кревет; или у Липљану, где је Србин обезглављен на веома прометној пијаци, а да се потом није јавио ниједан сведок.⁶

Право на здравље

Здравство и образовање су једине институције које Република Србија још увек није препустила влади у Приштини, и труди се да обезбеди квалитетну здравствену заштиту. Међутим, постоји само једна болница, у Косовској Митровици, за сва српска гета раштркане по територији Косова и Метохије, и гетима недостају специјализоване медицинске услуге, посебно педијатријске. Ово чини многе медицинске услуге тешко доступним, посебно у хитним случајевима, јер су путеви релативно дуги и увек несигурни. Здравствена ситуација у српским гетима значајно је погоршана ограничењима која је увела влада у Приштини, уз бар пасивно саучешће међународних институција, као што је забрана здравственим установама да примају лекове из Србије.

Право на идентитет

Према члану 8 Конвенције, деца имају право на име, држављанство, културу и веру. Ово право није поштовано у многим аспектима. Намера албанских власти да онемогуће школовање и наставу по српским програмима део је процеса брисања културе и историје, а самим тим и идентитета ове деце. Њихова култура, језик и вера нису поштовани ни заштићени. Верски објекти су честе мете вандализма и предмет су редовних историјских спекулација како би се створиле неосновани наративи који дају албанско порекло српским манастирима на Косову и Метохији. Треба напоменути да на територији покрајине не постоји специфично албанско културно наслеђе. Осим српских историјских споменика, налази се само турско-османско наслеђе, иако у знатно мањем броју.

Међутим, поред тога што им се намеће косовско држављанство, српска деца (и одрасли) у покрајини такође трпе дискриминацију коју им намеће Република Србија, не додељујући им држављанство једнако ономе које имају остали грађани српске државе. Наиме, Срби на Косову немају исти српски пасош као становници других крајева Србије. Овај пасош тзв. “координационе управе” не пружа предности међународних споразума Републике Србије, већ оних тзв. Републике Косово. 22. јула 2024. Савет Европске уније је укинуо визну обавезу за носиоце српских пасоша издатих од стране српске координационе управе. Ова либерализација није последица једнаког третмана Републике Србије према свим њеним грађанима, већ је додељена Србима на Косову као последица ступања на снагу, 1. јануара 2024., механизма који је ставио грађане тзв. Републике Косово, носиоце биометријских пасоша, на списак држављана трећих земаља ослобођених виза за улазак у Европску унију. Међутим, упркос овим новим могућностима путовања са пасошем координационе управе, знатан број Срба и даље бира косовски пасош јер се издаје на лицу места, док српски пасош захтева најмање два путовања у Београд.

Закључак

Српско становништво, како у региону тако и у дијаспори, категорички и одлучно одбацује независност Косова. Ипак, важно је истаћи да, иако су Срби дубоко везани за Косово и Метохију, Срби у централној Србији доприносе донекле гетоизацији Срба са Косова. Када ови дођу код њих, у почетку су дочекани солидарно, али временом се према њима развија осећај туђине, па чак и одбацивања. У таквим дискурсима често се јављају два типа аргумената: један економски, а други културни. Први је да их не треба сажаљевати јер су дошли са много новца, а други да имају потешкоће у културној и социјалној адаптацији, јер се често каже да су боље културно прилагођени окружењу и друштвеним нормама које деле са Албанцима са Косова и Метохије, а које се јасно разликују од окружења и друштвених норми остатка Србије.

Ова проблематика, која је од великог значаја и није нова, не може овде бити разрађена из практичних разлога. Предлажем да је испитам у опсежнијој студији, која ће полазити од чињенице да су у питању две популације које се међусобно слабо познају. Просвећени посматрачи друге половине 19. и почетка 20. века већ су уочили ову чињеницу, а раздаљина између ове две групе није нестала ни након 1918. године, када су уједињене у заједничкој држави. Срби са Косова и Метохије и данас су, на одређени начин, доживљавани као “другост” од стране Срба из централне Србије.⁷ Одрасли и деца са Косова и Метохије, било као избеглице или током повремених боравака, доживљавају то искуство у неком тренутку свог сусрета са сународницима из централних и северних крајева земље.

Тако се налазимо пред популацијом која је, са једне стране, на Косову физички ограничена на мале територије са уским правима, а ван Косова, одржавана симболичким и невидљивим зидовима у двосмисленој “другости”. У колективном српству, Срби са Косова се доживљавају кроз стигме Косова – симбол жртве, патње и херојства, али и туђине, фантазија и страха – и ове стигме се понекад посматрају са дивљењем, понекад са страхом, али их у сваком случају одржавају у посебности.

[1] Louis Wirth, The Ghetto, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1928

[2] Gilbert Osofsky, Harlem: The Making of a Ghetto, Negro New York, 1890-1930, New York, Harper and Row, 1966; puis Allan H. Spear, The Making of a Negro Ghetto, 1890-1920, Chicago, Chicago University Presse, 1967.

[3] https://www.unicef.org/serbia/media/3186/file/Konvencija%20o%20pravima%20deteta.pdf

[4] Последњих година, насилни инциденти су у сталном порасту: 128 напада је пријављено 2021, 150 у 2022. години и 68 инцидената до јула 2024. Све случајеве је евидентирала Канцеларија за Косово и Метохију (Република Србија), као и медији попут Kosovo-Online (у сарадњи са НВО-има).

[5] Human Rights Watch, “Abuses against Serbs and Roma in the New Kosovo” https://www.hrw.org/reports/1999/kosov2/

[6] Ibidem.

[7] Овај феномен, међутим, није јединствен. Сличне појаве налазимо у већини нација где је део популације имао другачији друштвени и културни развој од већине – као што је случај са савременом немачком нацијом, где се “другост” између “западних” и “источних” Немаца испољава кроз јак политички антагонизам (што није случај у Србији). Немачки социолог Волфганг Кашјуба описао је ово у чланку “Немци – странци једни за друге” (Wolfgang Kaschuba, « Les Allemands, des étrangers les uns pour les autres », in Daniel Fabre, L’Europe entre cultures et Nations, Paris, Editions de la MSH, https://books.openedition.org/editionsmsh/3937)

Дејан Димитријевић
Професор антропологије
Универзитет Лимијер (Lumière)
Лион, Француска

(Дејан Димитријевић, « Деца у српским гето срединама на Косову и Метохији », Видовданcки Гласник, година XXXlV, број 33, Видовдан 2025)