Када дођете код Јована, морате да се запитате како у 21. веку време проводи један 16-годишњак. Потпуно сам, без струје и воде у кући.

„Ујутру устанем, доручкујем, нахраним прасе и псе и после идем да радим. Са струјом је добро али кад нема струје, шта да радиш – ништа“, каже Јован.

Осим дуга за струју од 200.000 динара, отац, који је преминуо, оставио му је трошну кућу, недовршену шталу. Сестра се удала, а мајку, која их је давно напустила, Јован не помиње.

Колико могу помажу му мештани и општина. Званично о њему брине сокобањски центар за социјални рад, али Јован не жели да оде из куће у Врмџи.

„Не бисмо желели да га силом негде смештамо, нико не може лицисама да га држи у хранитељској породици, јер као што сам каже: ‘одмах исте вечери, ја се враћам кући'“, прича Владимир Павловић из Центра за социјални рад у Сокобањи.

„Овде сам навикао, овде имам своје људе, увек ће да ми помогне свако, у свако време, имам где да радим овде у селу“, каже млади Јован.

Славиша Крстић из Врмџе каже за Јована да је добар дечак, послушан, дружељубив, дружи се са мештанима, одлази до комшија, помаже другима.

Животиње Јовану испуњавају дан, имао је и магаренце с којим је и зарађивао. Чини се да му оно највише недостаје.

„Док сам имао магаренце тада је било боље, са магаренцетом довезем сено, дрва“, жали се Јован.

Јовану се не види туга због самоће, живот га је научио да буде скроман, једино што је дечачки тврдоглав и не жели да напусти своју кућу.

Помоћ Јовану Николићу