Дарко Димитријевић: Политика која исцрпљује народ и брише будућност

Посланици Српске листе су се поново појавили у косовској скупштини, након нешто мање од шест месеци одсуства, али овог пута су ‘дочекани’ прекидом седнице и испраћени поруком председника скупштине Гљаука Коњуфце: „Срам вас било“ и „Идите, стојите мирно шефу криминалцу Радоичићу“.

Гљаук Коњуфца, председник косовског парламента, одлучио је да у име демократије примени аутократију – потез који се може описати као врхунац парадокса политичког живота у Скупштини Косова.

На Косову се, као и у целом региону Западног Балкана, демократија често третира као позоришна представа, ово је само још један чин који је противуставан и противзаконит. На то је реаговао само Косовски демократски институт (КДИ).

Ако је ово „демократски стандард“ којим се косовски политички естаблишмент поноси, није ни чудо што народ – било српски, било албански – све чешће бира одлазак са Косова, уместо останка.

Верујем да сваког дана Српска листа у свом политичком огледалу види оно што и ми просечни грађани често препознајемо – улогу која се понавља, сценарио који је већ виђен, и ликове који пролазе кроз наше са покушајем да оправдају сопствени неуспех, али без стварне одговорности.

Док на радију у колима иде песма, „Пародија живота“ чувене групе “Бабе”, возећи се кући, размишљам како је написана да се бави свакодневицом појединца, а изузетно добро описује тренутну политичку стварност Срба на Косову: „К’о ролна тоалет папира, живот се одмотава…“ Али, у овом случају, папир се не користи за решавање проблема – већ за брисање трагова неуспеха.

У овом политичком игроказу, Српска листа често делује као лик који је заглављен у бескрајном низу погрешних потеза, послушности Београду и бојкота, увек уз изговор виших циљева. Није лако играти ову улогу, нарочито када публика постаје све скептичнија према главним глумцима – од локалних моћника, до оних из Београда који повлаче конце.

Док се „ролна“ њихове владавине одмотава, већина грађана се суочава са реалношћу испражњених села и тешком свакодневицом на северу Косова. За све то време, они који су добили поверење, а самим тим и одговорност грађана – су ћутали.

„Безвољни и лењи за све смо постали,“ кажу Бабе у својој песми. А ми, народ, посматрамо како се клупе у косовском парламенту празне под заставом бојкота, док се ретко ко запита – шта ће на крају бити са свима нама? Оправдања су увек ту: Ово је напад на цео српски народ, рече новинарима синоћ један од посланика који је дошао да сачува мандат.

И док чекамо стратешке одлуке “у име народа”, људи одлазе – тихо, с коферима и болним одлукама услед режима апартхејда из Приштине, од којих погубним политичким деловањем, они који се крију иза народа, уместо да стану испред њега, нису у стању да га заштите.

Песма каже да на крају „нема више чиме да се обрише“. И заиста, Српска листа полако остаје без изговора, без папира за политичке памфлете и без, барем у неформалним разговорима, поверења народа.

Сатира постаје наша тужна стварност – политички живот који личи на ролну тоалет папира која се брзо троши, остављајући нас празних руку и са осећајем да смо део неке туђе игре.

Можда је време да и сви они послушају песму. Можда би схватили да, кад се представа заврши, публика одлази кући – али не зато што је задовољна, већ зато што је изгубила наду.