ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: “Спречити предају српске имовине нелегалним косовским властима!”

Пуних 16 година након петооктобарског државног удара Србија се поново налази пред ултиматумима. У јесен 2000. године од Србије је тражено да се одрекне своје самосталности, да своју независну политичку и економску парадигму замени западним моделом државног и привредног уређења, да се одрекне Косова и Метохије и прихвати окупацију најважнијих националних привредних ресурса. Тадашње државно руководство није хтело да пристане на ултиматуме јер се руководило ставом да је прихватање ултиматума издаја виталних државних и националних интереса и укидање Србије као суверене државе.

5. октобра 2016. године Србија је опет суочена са сличним диктатима и захтевима, који нам стижу од истих оних „савезника и пријатеља“ који су пре 16 година због наше непослушности организовали паљење Скупштине и рушење Београда, девастацију српске државе и отимање наше јужне покрајине. Разлика је у томе да је дошло до промене политичког становишта; садашње државно руководство више се не води принципом одбране виталних националних интереса, већ принципом њихове издаје ради све неизвеснијег и на пропаст осуђеног пута Србије у ЕУ.

Управо из престонице те тамнице народа зване Европска Унија Србији је јуче стигао нови ултиматум у којем је затражено да се Београд званично одрекне српске државне и друштвене имовине на Косову и Метохији и лажној косовској држави призна пун економски суверенитет.

Реч је о тзв. Споразуму о телекомуникацијама који је постигнут већ у августу прошле године у склопу нелегалних и нелегитимних бриселских преговора између Београда и Приштине, а који се тренутно налази у фази преговора о имплементацији. Овакви споразуми последица су катастрофалне политике приближавања Србије ЕУ која од Београда захтева да сервилно испуњава сваки захтев Брисела и на крају, сходно антиуставном Поглављу 35 добровољно пристане на признавање лажне косовске државе.

У новој рунди преговора чији предмет је усаглашавање тзв. Акционог плана о спровођењу Споразума о телекомуникацијама од Србије се тражи да призна и омогући тзв. Косову право на сопствени међународни позивни број, а тиме и његово чланство у Међународној унији за телекомуникације. Према Статуту те Уније њени чланови могу бити само суверене државе што је и разлог зашто се од Србије тражи да обећа да неће блокирати чланство тзв. Косова у њој.

Споразум даље предвиђа легализацију незаконитог телекомуникационог система косовске државе којим руководе нелегалне приштинске институције, што би аутоматски значило укидање телекомуникационе структуре Србије на КиМ.

Од Србије се такође тражи да се уздржи сваког покушаја ометања телекомуникационих услуга које пружају косовске институције на читавом подручју јужне покрајине уз стриктну обавезу, садржану у члану 2 Споразума, да Србија неће својим телекомуникационим услугама прелазити границу друге стране. Сама употреба термина „граница“ упућује на то да се овим Споразумом од Србије тражи да тзв. Косову призна суверенитет на пољу телекомуникационих услуга.

Једна од најпогубнијих последица имплементације Споразума била би свакако и чињеница да би Србија не само признала као легитимно постојње косовске телекомуникационе мреже, већ прихватила и могућност да сва државна имовина и инфраструктура Телекома Србије постану део државног система тзв. Косова. На то упућује и нејасно формулисана одредба Споразума о унификацији фиксне и мобилне телефоније на територији КиМ.

Наиме, она пружа могућност да се на КиМ формира посебна компанија, која ће пословати као ћерка-фирма Телекома Србије, на сличан начин на који је то учињено и у Црној Гори и Републици Српској. Међутим, та компанија би функционисала искључиво по косовским законима и у складу са косовским регулаторним оквиром, што унапред искључује сваку могућност Београда да утиче на правно деловање те фирме. Ово Србију као власника Телекома ставља у положај обичног приватног правног лица, одузимајући јој право да регулише деловање телекомуникација на КиМ, а тиме и да врши атрибуте државности.

Споразумом се озбиљно нарушава суверенитет Србије и угрожава национална безбедност и безбедност Срба са КиМ. Уколико допустимо да деловање телекомуникационог система у потпуности тече по косовским законима тиме допуштамо приштинским институцијама да могу кад год да усвоје нови закон према којем би могле несметано и неограничено да прикупљају осетљиве личне и безбедносне податке о Србима са КиМ.

Препуштање имовине Телекома Србије која се налази на КиМ нелегалним институцијама попут Поште и Телекома Косова представљало би политички преседан и увод у процес даљег развлашћивања Србије.

Одрицањем од српске телекомуникационе инфраструктуре Београд би дао општу сагласност и за коначну предају целокупне српске имовине институцијама самопроглашене лажне државе у Приштини. По истом моделу би тражили од нас да се одрекнемо и Газивода, и Трепче као и свих електроенергетских потенцијала.

Даљим учешћем у имплементацији овог Споразума Београд ће нанети непоправљиву штету српским државним и националним интересима. Србија је путем своје имовине још увек присутна у покрајини; легализацијом узурпације те имовине од стране шиптарских органа Београд ће добровољно урушити свој економски суверенитет чију неповредивост гарантују како државни Устав тако и Резолуција 1244.

Како би сачувала своју државност и спречила коначни губитак КиМ сматрам да је Србија дужна да под хитно предузме следеће кораке:

– Поништавање свих бриселских споразума, а пре свега Бриселског споразума као кровног антиуставног документа који је политички основ свих накнадних договора са Приштином;
– Упућивање протестнe дипломатске ноте свим државама и међународним организацијама које на било који начин учествују у деградацији политичке и економске самосталности Србије на КиМ;
– Пренос преговора о питању КиМ под окриље СБ УН;
– Усвајање Националне стратегије за заштиту стратешких природних ресурса, државне телекомуникационе инфраструктуре, положаја српских привредних субјеката и безбедности српског народа на КиМ.

Крајње је време да Србија на ново дефинише своју политику према Косову и Метохији која ће бити у складу са Уставом и Резолуцијом 1244. Крајње је време да се српски спољнополитички курс врати на становиште да је прихватање било каквог ултиматума најдеструктивнији облик подривања државних и националних интереса једног народа.

Тагови: Данијел Игрец, Косово и Метохија