Још је 2018. године постојала је инцијатива где је велика група лекара и научника захтевала фомирање комисије. Та комисија односно координационо тело јесте званично оформљено, међутим, оно на жалост никад није заживело. У међувремену је формирана и парламентарна комисија коју је предводио председник скупштинског одбора за здравље, доктор Дарко Лакетић. Можда су они дошли до некаквих закључака, познато ми је да је доктор Лакетић ишао у Италију поводом италијанских војника који су добили процес против своје државе.

Ми нисмо успели оно што смо желели, а то је да научно докажемо шта се заиста десило. Шта смо ми видели? Управо оно шта се очекује после једног нуклеарног инцидента. После пет до седам година имате пораст броја леукемија које су једно време биле и агресивније, а то значи слабији успех лечења и већи морталитет. Међутим, то је само један део. Други део су аутоимуне болести које су у значајном порасту, трећи део су патолошке трудноће, коефицијент интелигенције деце која су тада рођена, генетски поремећаји, изгубљене трудноће, побачаји. Поред свега тога су и ветеринари приметили да се рађају потпуно неадекватни плодови код домаћих животиња.

Као лекар сам приметила још нешто. Не само што се број тумора повећао после 1999. године, него што су тумори почели и да мењају своју биологију. Ако сте раније имали на мозгу тумор који се налази у чеоном режњу, у потиљачном или слепоочном режњу, данас су сви режњи захваћени. Маса тумора који су раније били и солидни сада показују знаке ширења у почетку. Раније лечите пацијента па се тумор врати или не врати, али више нема враћања, кад се врати онда је захваћен цео мозак. То је оно што сам ја као неурохирург видела.

Кад људи говоре да осиромашени уранијум није опасан, они су или јако глупи, или врло бахати, или заиста не знају ништа. Сам ефекат радијације постоји у тренутку када се експлозив распрши и када пројектил са осиомашеним уранијумом удари о мету. Проблем, међутим, настаје после тога, јер се наночестице тог урана распршују хиљадама километара далеко. Познато је да је алфа зрачење, иако не може да прође папир, педесет пута канцерогеније него и једно друго зрачење. Према томе, када говоримо о последицама пројектила са осиромашеним уранијумом, ми говоримо о канцерогенези – биолошким променама до којих доводе наночестице.

Пошто су видели Американце, Немце, Французе да иду у појединим деловима Косова и Метохије са скафандерима, док су они шетали слободно и касније почели да оболевају од леукемије, италијански војници су схватили да су били управо на подручијима која су бомбардована. Они су доказали да их њихова држава није заштитила, а да би целу буку око тога утишали, исплаћене су велике своте новца и онима који су оболелеи и породицама оних који су умрли у међувремену.

Није Косово било једини пример, ту је био Ирак, ту су биле остале земље. Ко зна колико су ти велики брижници за зелену енергију, ти дивни еколози, посејали отрова по целом свету. По неким проценама, ми смо добили 15 тона осиромашеног уранијума. Када је својевремено неких 300 грама тог истог осиромашеног уранијума грешком отишло у спољашњу средину из једног од америчких постројења за производњу пројектила у држави Њујорк, они су затворили читаво постројење. После свега тога они нама причају како је осиромашени уранијум безопасан. Онај који прича да је то безопасно је врло перфидан – коришћење пројектила са осиромашеним уранијумом значи објаву нуклеарног рата. Хипокризија Запада је у овим последњим годинама заиста достигла врхунац и мени је као лекару мука од свега што раде.

Они који траже испоруку осиромашеног уранијума вероватно јесу свесни његових последица, али они једног дана неће живети у Украјини. Ја ево апелујем, ако може мој апел уопште да стигне до Украјинаца – немојте дозволити, драги моји Украјинци, да вам загаде земљу тим ђубретом! Годинама, деценијама, вековима после тога ћете страдати!

Ја не знам како том народу да се пренесе порука и да ли они могу да имају икакав утицај на људе који сада руководе Украјином, али западна испорука муниције са осиромашеним уранијумом је, пре свега, злочин према украјинском народу. Страдаће и други, страдаће и Пољска, тамо је равница, тамо се још лакше преносе честице и сва хемија која се ослобађа приликом експлозије пројектила. Токсичност ће вероватно осетити и неки делови Словачке, Чешке, Мађарске. Да, осетиће је и Русија, али Украјина то мора да схвати као објаву нуклеарног рата од стране Велике Британије према њој самој.

То је већ питање за Уједињене нације. Нажалост, Србија ни тамо није гласала за забрану оружја са осиромашеним уранијумом.

Највећи део тог осиромашеног уранијума је у ствари гориво из њихових нуклеарних електрана које би морало негде складиштити и чувати. Руси су направили могућност прераде осиромашеног уранијума, што значи да су технолошки отишли даље и сада изнајмљују гориво за нуклеарне електране. Вероватно знају како да га накнадно обогате и понове врате у нуклеарне електране, према томе, нема потребе за складишћењем. Американци и Запад ту технологију очито немају и они тај нуклеарни отпад стављају у пројектле које сеју по целом свету. Примера ради, плутонијум је пронађен након бомбардовања и у Србији и у Црној Гори. Њега нема у природи, дакле он је доказ да је заиста дошао из нуклеарних електрана.