Даница Грујичић: Замерају ми што сам против чланства Србије у НАТО
Даница Грујичић (фото: Медија Центар)
Замерила сам се неким људима кад сам рекла да сам против тога да Србија, због свега што је преживела, буде чланица НАТО-а, онима који желе да приватизују болницу, онима којима не одговара набавка модерних уређаја, борба против легализације канабиса…
Негативну медијску кампању против мене воде људи који желе да приватизују Институт за онкологију и радиологију, они којима не одговара да ова установа добије најсавременије уређаје како људи не би морали да иду на снимања код приватника, особе чији интерес није да се потрошни материјал набавља преко централизованих набавки и појединци који су противници Комисије за борбу против психоактивних супстанци. Овим речима у интервјуу за „Политику” проф. др Даница Грујичић објашњава како се ових дана нашла у средишту „препуцавања” медија, али и разврставања обичних људи, који се на друштвеним мрежама сврставају у оне који сматрају да је она у праву за све што каже и оне за које њени ставови нису уопште исправни.
И медији и обичан свет потпуно су се поларизовали кад говоре о вама. Једни вас бране, други вас куде. Како ви то доживљавате?
То је типична српска слика подељености друштва. Немам лоша искуства са новинарима. Вероватно неко мора да пише текстове на основу рекла-казала. Никад нисам крила своје мишљење, увек сам јасно износила своје ставове и од тога не одустајем. Тако и други треба да раде. Ако неко има проблем са Даном Грујичић, треба јавно да каже шта то она не ради добро, па ће онда она да одговори на то. Добила сам ових дана велику подршку људи који су читали у медијима шта се о мени пише. То само значи да све ове године нисам негде „хеклала”, већ да сам макар у малом сегменту успела да помогнем пацијентима.
Шта мислите ко стоји иза разних напада и написа о вама и вашем раду?
Немам доказе и зато нећу наводити имена. Али, постоје људи који су буквално приватизовали делове Института за онкологију и радиологију, као и они који су због старе апаратуре и застареле дијагностике једноставно имали корист од тога да пошаљу пацијента да сними оно што им траже лекари за конзилијум. Пошто смо најавили да ћемо преко канцеларије за јавне набавке тражити нове апарате – магнетну резонанцу, скенер, три нова мамографа, четири ултразвучна уређаја – то значи да пацијенти више неће морати да иду на снимање код приватника, код којих су до сада ишли. То некоме не иде у корист. Пацијент мора да буде у средишту рада, а не нечији лични интереси и амбиције. А сада је ситуација таква да се пацијенти шетају.
Коме сте се још замерили?
Замерила сам се некима, јер сам против тога да се појединачно набавља скуп потрошни материјал за болнице. Мислим да то све треба да иде централизованом набавком преко РФЗО-а. Замерила сам се и лобију којем смета моја борба против психоактивних супстанци, чула сам да неке странке траже да се укине владина Комисија за борбу против психоактивних супстанци, чији сам председник. Не воле ме оне групације које се залажу за увођење канабиса у медицинске сврхе. По њима, ја сам злочинац који не даје пацијентима ништа против болова, што је потпуни нонсенс. Пацијент не мора да буде дрогиран да не би имао болове, јер постоје савремене методе лечења које им помажу. Замерила сам се неким људима и када сам рекла да сам против тога да Србија, због свега што је преживела, буде чланица НАТО-а.
Који је заправо мотив напада одређених лекара на вас? Да ли да одустанете од неких идеја и да се повучете?
Вероватно да одустанем од планова и да се повучем. Али ми то не пада на памет. Мени је јасно да, чим изађете у јавност, не можете да очекујете да ће сви да вам аплаудирају. На неколико места су ме назвали бахатом, али је јасно са којих страна ветар дува.
Неки лекари из Института за онкологију вас оптужују да само један сат дневно проводите у тој установи, да не радите добро и да сте сменили добре стручњаке. Да ли је то тачно?
Већина људи који раде у Институту мене подржавају. То је важно. Нисам успела ништа радикално да променим за ова два месеца. Тимски сам играч, а Институт је и без мене одлично функционисао. Поделили смо улоге ко шта тачно ради. Мој задатак је набавка нове опреме, прикупљање новца да се реконструишу поједини делови зграде, која је неусловна, да буде олакшан боравак пацијената у њој, да лекари добију боље услове за рад и брже компјутере. Дакле, мој посао је да нађем донације и идем на састанке са надлежнима у држави. Ако имам добар тим, није битно колико ћу сати да проведем у Институту. Један дан могу ту да будем 12 сати, други сат времена, а трећег да дођем у поноћ. Важан је ефекат. Прихватила сам ту функцију због пацијената, јер сматрам да заслужују много боље услове лечења.
Да ли је тачно да сте неправедно сменили др Зорана Бекића и ставили га да ради у подруму са болесном децом?
Не желим да се њиме бавим. Он је добио шансу да формира амбулантно-поликлиничку службу. Ако хоће то да уради, нека уради, ако неће – не мора, али начелник Одељења педијатријске онкологије више не може да буде. Нико од родитеља се није бунио и дошао да ме пита за њега. Колега који је практично довео до тога да два врсна педијатра оду са тог одељења не може да буде руководилац. Њиме колегинице нису биле задовољне, али се надам да ће се вратити. Покушаћемо да појачамо ту службу.
На друштвене мреже сте ставили линкове текстова из времена када је против њега била подигнута кривична пријава у афери са цитостатицима. Зашто?
Он је наводно ослобођен у тој афери, али ја нисам видела ту ослобађајућу пресуду, јер је у документацији института нема. Под којим образложењем је ослобођен – не знам.
Појединци вас прозивају и да имате много функција и да зато не можете добро да се посветите руковођењу једном установом. Колико функција имате и колико плата примате?
Професор сам на Медицинском факултету у Београду и шеф Катедре хирургије, продекан за здравствену делатност факултета, начелник Центра за неуроонкологију КЦС-а, в. д. директора Института за онкологију и председник владине комисије за борбу против психоактивних супстанци. Тражила сам да ме ослободе неких функција, на пример да не будем члан Управног одбора Специјалне болнице у Драјзеровој улици и председник Комисије за нове технологије у Министарству здравља. Од свих функција плату примам једино као професор на факултету и као лекар на неуроонкологији у КЦС. По састанку комисије за борбу против психоактивних супстанци добијам између 8.000 и 10.000 динара. То је све.
Залажете се за то да се Институт за онкологију споји са КЦС-ом, односно да постане део ове установе?
О томе је у овом тренутку рано говорити. Мислим да би то било добро. Много је лакше завршити ствари у техничком смислу када сте у конгломерату.
Ових дана се појавила информација да сте одбили да потпишете да документи о истрази последица НАТО бомбардовања 1999. године морају да буду под ознаком тајности…
Нећу никада на то да пристанем и да то потпишем. Нас петоро од више од 20 чланова није потписало. Наиме, волшебно је стигао захтев да ти документи треба да буду строго поверљиви. Али, доста тога је већ објављено. Читало се о томе у билтенима НАТО-а, војске Србије, истраживача… Зашто сада све што је објављивано треба да буде строго поверљиво? Наравно да постоје ствари за које ће БИА или војска да каже да не смеју да се објаве, али то је један одсто података. Мислим да је то само начин да нас неколико који смо „најтврђи” у одбору склоне из целе приче. Крајња идеја је да видимо да ли постоје подручја која још нису очишћена од бомбардовања. То морају да раде стручњаци. Ко је тај ко ће да одлучује шта је поверљиво, а шта није? Онај ко је мењао мишљење како је дувао ветар? Не долази у обзир. За сада се изузимам из те приче. Вероватно ће остати упражњена места, па ће неко једва дочекати да каже да сам одустала од те приче и да сам годинама лагала народ. Спремна сам на такве приче.
Да ли је тачно да је ВМА до 2003. године водила евиденцију о последицама бомбардовања и да је онда то прекинуто?
Генерали и војници који су тамо радили су рекли да су подаци праћени до те године. Око 2.500 људи је било обухваћено и дошло се до неких резултата. Шта је сада са тим подацима – не знам. Они су представљени на неким конгресима. Доказано је да је бомбардовање утицало на повећање хромозомских аберација генетског материјала. Ми смо приметили да је стерилитет скочио за сто одсто, да има доста патолошких трудноћа и аутоимуних болести, као и малигних обољења.
У медицинским круговима се често може чути да сте виђени за следећег министра здравља. Има ли у томе истине?
Знам да се прича, јер појединци покушавају да окрену мене против министра Златибора Лончара. А ја стално говорим да, ако се мења било шта у Влади Србије, молим да само њега не дирају, јер имам савршену сарадњу са њим. То је први министар здравља који се бави својим послом. И други министри су ме уважавали, али ме никада нису питали за мишљење. Зашто? Зато што знају да тамо где сам ја нема „уграђивања”.
Хилари Клинтон једина жена која није могла да победи Трампа
Чини се да сте велики противник Америке и западних сила?
Направили су наводну државу на Косову са којом не знају шта да раде и поставили су зликовце да је воде. Није им у интересу да поставе неке нормалне људе, јер садашње вође могу да контролишу. Амерички политички естаблишмент је фашистички. Они сматрају да своју демократију могу да намећу свима. Па можда се нама не свиђа како они живе. Код њих 50 милиона људи нема здравствено осигурање, то ми се не свиђа. Њихова највећа грешка је бомбардовање наше земље, што ће једног дана потврдити њихови познати историчари. Хилари Клинтон је једина жена која није могла да победи Доналда Трампа. Она је зло, као и њен муж, који је ратни зликовац.
Спорна производња јефтиних цитостатика
Тренутно влада несташица неких цитостатика. Како се може решити тај проблем?
Реч је о цитостатику митомицину, који се даје код оболелих од карцинома дебелог црева. Тог лека нема у Европи, јер постоји проблем у производњи. Слична је ситуација са радиофармаком, који се користи за обележавање најближег лимфног чвора. Више га не производи фирма која га је једна на Старом континенту правила. Мој апел је да нека фабрика у Србији, уз донацију владе, почне да производи те јефтине цитостатике. И из региона би им то тражили.
Данијела Давидов-Кесар
Опрема: Стање ствари
