ДАНАС СЕ СЕЋАМО СТРАШНИХ ДАНА, ВЕЛИКОГ ЗЛОЧИНА, ПРОТЕРИВАЊА ЧИТАВОГ НАРОДА: Цеста ужаса од Глине до Двора на Уни
Фото: Новости
Цестом од Глине до Двора на Уни у „Олуји” се евакуисао велики део Банијаца и Кордунаша. Многи нису успели. Тракторске колоне прекидане су нападима хрватских војника, понегде су се убацивали и муслимански јуришници јер је у близини такозвана „сува међа”, граница између Баније и Цазинске крајине.
Ранка и Симо Радановић били су за воланима свог и комшијског трактора. У том делу колоне налазили су се мештани села Чремушница, са Кордуна. Био је већ трећи дан како су се формирали збегови, а Коруднаши су последњи кренули од свих Крајишника. Кад су пролазили кроз Банију већ их је опкољавала хрватска војска, а српски отпор је био престао.
– Мајци су тада биле 43, а оцу 48 година. Отац је боловао од окоштавања зглобова, болест је била поодмакла и кретао се помоћу штапова – каже њихова ћерка Весна, која сада живи у Клеку поред Зрењанина. Отац јој је испричао да је колона прошла Глину и стигла до Ногића Крижа, а то је раскрсница на којој се, на путу према Двору, одваја саобраћајница за Петрињу.
Тада су се с предње стране чуле експлозије, трактори су се зауставили, а возачи су почели да силазе, неби ли се склонили поред пута. Симо је приметио да им прилази војник и да бесно пуца рафалом из аутоматске пушке. Тада је последњи пут видео супругу Ранку. Шта се даље догађало, више није био свестан.
Кад се освестио, у неки комад ноћи, чуо је гласове и осетио крв по телу. Тада су га пребацили у болницу у Сисак, па одмах у Загреб, јер су лекари констатовали да је тешко рањен. Био је погођен у лице: метак је прошао кроз горњу вилицу, оштетио око на које је одмах обневидео, па је прошао кроз раме.
Човек који је и пре рањавања био инвалид, на кога је пуцано док је бежао од оних који су му убили супругу и неколико првих комшија, док су спасавали онолико имовине колико стане на приколицу, у загребачкој болници имао је третман ратног заробљеника. Био је сам у соби под сталном, наоружаном стражом, посете су му биле забрањене. Три месеца није могла да га види ни рођена сестра, која је живела у Загребу.
У децембру те 1995, још неопорављен од тешког рањавања, Симо је морао на Кордун, да у родном крају направи хрватске документе. Потом му је дозвољено да преко Мађарске возом отпутује у Србију. Испуњена му је жеља да оде да живи са ћеркама.
– Кад смо га дочекале на станици у Новом Саду два пута је прошао поред нас а нисмо га препознале. Био је ослабио тридесет килограма – каже Весна, која дуго није знала за мајчин гроб, а онда су је обавестили да је пронађена у заједничкој гробници у Петрињи.
Идентитет посмртних остатака Ранке Радановић потврђен је ДНК анализом. Испоручени су и покопани у Клеку. Ту је сахрањен и Симо, који је умро 2005. године.
Кад је Весна ишла оставинску расправу у Вргинмост, ништа од покретне имовине ни она ни сестра нису могли да наследе. Родна кућа била је девастирана, а није било ни трактора ни приколице. Отац је за живота поднео тужбу против хрватске државе. Пресуда је стигла после његове смрти, а њоме се тражи да плати Хрватској „двије тисуће куна” за судске трошкове, јер је пресуђено у корист независне државе.
А од Весне је, приликом оставинске расправе, затражено да врати очев пиштољ који је био ратни трофеј његовог оца партизана. Весна није знала шта је с оружјем, али су јој „прогледали кроз прсте”.
Снимци с пута од Глине до Двора на Уни, настали у „Олуји”, више пута су приказивани на хрватским телевизијама. Међутим, пратио их је коментар да је погром правила команда српске војске која је „приликом бежања тенковима газила властити народ”.
