ДАНАС ЈЕ 12 ГОДИНА ОД МАРТОВСКОГ ПОГРОМА: Дан кад су убијани Срби, кад су гореле српске цркве и српске куће на Косову и Метохији

Испод гомила поломљеног црепа избијао је, на неколико места, модар пламен без дима. Премештали смо се с ноге на ногу и тешко дисали од врелине и јаре. Под нама су горели последњи остаци Цркве Светог Николе у Приштини. Догоревао је иконостас, изузетни дуборезачки рад дебарских мајстора, један од највреднијих и најлепших у Српској православној цркви, нестајале су стотине библијских сцена, ликова и орнамената, у пепео се претварала успела композиција са десетинама икона. Иза су били филигрански крстови, два јеванђеља – дар руске царице Катарине. Од храма су остали само зидови. Отпао је један слој фресака, а испод њега се појавио стари први живопис, сагорелих боја, сив и невешто рађен за приштинску православну сиротињу почетком 19. века. Излазили смо брзо, као из кречане и прошли поред дворишног зида уз који су стајале гомилице камења. Каменице је скупљао приштински парох Мирослав Попадић. Њима су, годинама од 1999, гађали цркву, њега, попадију Бранку… Он је одавде извучен у последњем тренутку 18. марта док му је парохијски дом горео изнад главе. Данас се у овом дому, иза овог истог зида поново играју свештеничка деца Милијана, Анастасија, Новак и Филип.

Погром 17. марта 2004. године захватио је скоро сваки сегмент живота косовских Срба, од културе и вере до голе егзистенције и опстанка. Ретко када се, на тако великој територији, један народ сусрео са потпуним нестанком, чак и на местима где су, уместо њега, остали споменици, гробља или неколико немоћних стараца или монахиња.

Етничка стихија, добро организована и вођена, кренула је и на манастир Девич у Дреници. Задужбину деспота Ђурђа Бранковића обнављао је ондашњи владика рашко-призренски Павле. Свуда се видела његова скромна рука и труд да, са сестринством манастира, подигне и опорави оно што је до темеља било разорено у Другом светском рату. Девич није заборављао и враћао му се, као српски патријарх, и у годинама када је ту област контролисала Ослободилачка војска Косова. Једном су га, на прилазу манастиру, зауставили и легитимисали:

– Стари, дај личну карту – каже униформисани припадник ОВК.

Он мирно даје своју стару призренску личну карту.

– Ово је наша држава – љутито говори патријарху и враћа му личну карту.

– Кад је ваша држава, шта онда радите по шумама – упита га патријарх Павле и његов аутомобил продужи пут манастира.

Његов труд није преживео ватру 17. марта, али је преживела воља монахиња да се врате оскрнављеном гробу светог Јоаникија Девичког и започну обнову. Некима од њих ово је други повратак на згариште. Сада већ старице, излазе из војничког шатора француског Кфора и лопатама полако почињу да чисте пепео последњег погрома. У Девич се вратио живот.

Никада у свој историји Српска православна црква, у тако кратком времену, није претрпела тежи ударац и то на територији која се сматра српским Јерусалимом. У самом њеном центру, у Призрену, није остало ниједно српско обележје које није рушено, паљено и скрнављено. Систематично уништавање Богородице Љевишке трајало је сатима, а палитељи, у ово културно добро са Унеско листе, доносе старе аутомобилске гуме, како би ватра брже прогутала нека од најлепших сликарских дела прве половине 14. века. Сликарство живих боја, нове динамике и осећања, што је стотинама година чекало да се са њега склони малтер и креч отоманских освајача, поново је падало у мрак и црнило погрома 17. марта. Данас се, с тешком муком, с лица Богородице призренске, хранитељке гладних, скида гар и оживљавају мајсторски потези сликара Николе и Астрапе. Али, није то најгоре што се догодило Призрену. Тамо је нестао град, градски дух, мултиетничност, уништено је старо српско језгро града, оријентално и господско. Срби су, први пут, престали да буду градски људи и постали интерно расељена лица, у свом граду, у бази немачког Кфора.

Ипак, у међувремену, град се претворио у идеју, у сваки повратак, у појединца и његов труд и рад. Друга генерација ђака обновљене призренске Богословије „Свети Кирило и Методије”, два пута је увећала број српских становника Призрена. Недавно им је припремио ручак архимандрит Михаило који живи у рушевинама манастира Светих Архангела на Бистрици, спаљеног до темеља 17. марта. Богослови су са собом понели фудбалску лопту, поделили се у четири екипе и на заравни између зидина са бодљикавом жицом и гробном Црквом српског цара Душана играли фудбал цело поподне

Иза свега је, у већини случајева, остао само голи живот и потреба да се обнавља уништено. Јасно је да ништа не може, или бар Срби не могу, затворити зјапећу празнину уништене Поткаљаје у Призрену, обесмишљен је садржај за повратак у Приштину, Липљан, Обилић, Косовску Митровицу. Гето се конституисао као једини облик преживљавања, а најмоћније силе међународне заједнице су, док се ватра погрома још није ни стишала, одлучиле да признају независност Косова.

– Два дана сам покушавао да добијем Рамуша Харадинаја и нисам успео – правдао се у Грачаници Грегори Џонсон, командант јужног крила НАТО.

Док се ова „грешка на везама” отклањала погинуло је 19 особа, 900 људи је претучено и тешко повређено, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских домова, протерано је 4.000 људи, срушено и оскрнављено 39 српских цркава и манастира. Изузимајући животе, можда се све ово може обновити и залечити, али се никада не може повратити аутентичност, лепота, љубав и понижење сиротиње, слике Уроша Предића, гробља, десетине хиљада књига и икона, звона. Мајсторски, генијални потез четкицом неког фрескописца више нико неће видети и обновити.

————————————————-

Жртве погрома

Лажна вест Радио-телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу КиМ, била је непосредни повод за погром. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао јеДраган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко.У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић,који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

Све што је служило Србима у Косову Пољу је уништено, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и на очиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо.У Липљанује страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.

Тагови: Косово и Метохија, Мартовски погром