ДАН КАДА ЈЕ НАРОД УДАРИО ШАМАР ХИТЛЕРУ: Пре 80 година на демонстрацијама се орило – „Боље рат, него пакт, боље гроб, него роб!

ТРЕЋИ рајх је почетком 1941. био на врхунцу политичке и војне моћи. После муњевитог покоравања Француске, народи Европе били су на коленима и покорно су пристајали на све Хитлерове услове.
Свет је дрхтао пред силама Осовине, Тројним пактом Немачке, Италије и Јапана, ствараоцима „новог светског поретка“.

Успротивио се једино пословично непокорни српски народ, који је на масовним демонстрацијама 27. марта 1941. поручио Хитлеру: „Боље рат него пакт“, „Боље роб него гроб“. Фирер, некадашњи аустроугарски војник из Великог рата чији је ток преокренула мала Србија, узвратио је драстично и 6. априла упутио ка Југославији несразмерно велику силу. То је одложили немачки поход на СССР и Блиски исток, што је, показало се, имало далекосежне последице.

После Другог светског рата разни тумачи историје су доказивали да су српски отпор изазвале стране агентуре или су га приписивали одређеној политичкој опцији. Научници кажу да се 27. марта 1941. десио аутентични српски народни револт, који је и историјски и социолошки феномен.

Да би разумели пред каквим су се избором Срби нашли у марту 1941, неопходно је подсетити се изгледа тадашње светске позорнице. Британце је Луфтвафе држао у опсади на њиховом острву, а Совјетски Савез је преговорима с Немачком куповао време одлажући неминовни сукоб.

После анексије Аустрије, нацистичка Немачка је стигла до границе Југославије. Италија је претила преко Јадрана и из Албаније. Мађарска и Бугарска су биле немачки савезници. Хрватски сепаратисти су у Југославији изнудили стварање своје парадржаве, Бановине Хрватске.

Југословенска територија се налазила на путевима којима је Немачка желела што пре да крене у кључне операције, „Барбароса“ за освајање СССР и „Марита“ на нафтоносном Блиском истоку.

Југословенско руководство било је под немачким притиском да приступи Тројном пакту, али је оклевало плашећи се реакције народа. О томе сведочи Ратни дневник Врховне команде Вермахта:

„13. март: Амбасадор Ритер, из немачког министарства спољних послова, саопштава да се преговори око приступања Југославије силама Осовине одвијају повољно. Главну потешкоћу представља још увек питање војне подршке Југославије Тројном пакту, које се противи југословенском народном менталитету, и зато га Југославија још увек не прихвата.

Амбасадор Ритер изразио је мишљење да је Хитлер спреман да изађе у сусрет Југославији и због великог политичког значења приступа Југославије Тројном пакту. Немачка, дакле, треба да одустане од свог захтева да Југославија дозволи транспорт немачких трупа кроз своју земљу.“

Под „југословенским менталитетом“ Немци су подразумевали став Срба, који су сматрали Југославију тековином своје борбе у Великом рату. После ултиматума који је принцу Павлу Карађорђевићу саопштио Хитлер, југословенске власти су попустиле. У Бечу су 25. марта 1941. немачки министар иностраних послова Рибентроп и југословенски премијер Цветковић потписали споразум о приступању краљевине Тројном пакту. Пут ка Истоку је био отворен, немачко освајање света је изгледало неизбежно.

Неочекивано, за мање од 40 сати, 27. марта свет су потресле вести из Србије: народ је покуљао на улице Београда и других градова кличући: „Боље гроб него роб“ и „Боље рат него пакт“. Повод за демонстрације био је пуч који су претходне ноћи извели официри завереници и политичари на вези са британском и совјетском тајном службом. Свргли су намесника Павла и владу, али су Немцима послали поруку да ће се придржавати пакта.

Немачки амбасадор је извештавао Берлин да је пуч у Београду унутрашњи обрачун. Српски народ је мислио другачије и акламацијом је поништио савезништво са силама Осовине.

– Обавештајне службе су могле да преко купљених официра оборе власт, али нису могле да изведу народ на улице – каже социолог др Слободан Вуковић.

– Српски народ је сам одбио да буде део Тројног пакта, упркос погодностима које је то доносило. То је последица психолошког става који су Срби створили о себи током вековне борбе за слободу и идентитет. Српски народ има укорењен став о историјском значају, да је мали и тврд орах на коме силе ломе зубе, а мера свих вредности је садржана у косовском миту или завету, да је боље изгубити главу него душу. Такав став нас често скупо кошта, али је део националног психолошког кода.

За странце, који не познају историју српског народа, његово понашање се квалификује као „непредвидиво“ и „ирационално“.

– За нас је наше понашање разумљиво, јер се сматра испуњавањем историјске улоге, косовског мита – каже др Бојан Димитријевић.

– Из перспективе странаца понашање Срба у критичним моментима је непредвидиво. Зато они не виде српски народ као покорног савезника, какви су били и остали неки други у региону. Они на Србе увек гледају са подозрењем, јер не знају како ће наше државне, политичке, друштвене структуре или сам народ реаговати под неким будућим притиском.