Дан када је исписана једна историја: 37 година од реченице „НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ“!

На данашњи дан, 24. априла 1987. године Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Предсједништва Савеза комуниста Србије, посјетио је Косово поље и дао подршку Србима с Косова и Метохије који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка симболично је изражена реченицом: „Нико не сме да вас бије“.

Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице сматрале да је њима покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у јужној покрајини. Иван Стамболић је касније рекао да је тај дан означио крај Југославије.

Реченица „Нико не сме да вас бије!“, коју је Слободан Милошевић изговорио у маси Срба током посете Косову и Метохији ушла је у антологију. За неке је то био „српски национализам“, за друге „српски патриотизам“.

Тог 24. априла 1987, кад је Милошевић ту поруку изговорио на Косову и Метохији међу масом окупљених Срба, уместо њега, на Косово је требало да иде Иван Стамболић, тадашњи челник Савеза комуниста Србије. Милошевић је тамо отишао на његов захтев.

Затекао је велики број Срба са Космета који су већ од албанске побуне 1981. на Косову и Метохији — када су и испостављени први захтеви за независношћу — живели у стању сталне репресије албанских сепаратиста.

Полиција, која је у то време била већином албанска, ограђивала се од било каквог дејства како би заштитила Србе који су већ тада живели у сенци нарастајуће политичке моћи већинских косовских Албанаца. Под таквом пресијом, Срби су почели да се самоорганизују како би заштитили своје куће од сад већ честих екстремистичких претњи и напада.

Силовања, убиства, претње, уништавање имовине, али чињеница да су судство и полиција били под албанским руководством, утицали су на то да држава није могла да заштити Србе.

Милошевић је био послат да смири наше сународнике. Али, ствари су већ отишле предалеко. Толико далеко да су Срби после Слобиног ватреног говора са свечане бине буквално вребали шансу да му се лично обрате — како би били сигурни да их је неко чуо. Срби са Косова вапили су за директним контактом са Београдом, а Милошевић је био ту. Хиљаде Срба гурало се како би стигло до Слободана док је он покушавао да уђе у Дом културе на Косову Пољу.

Милошевић је примио српске представнике, али је, док је разговор трајао, полиција, претежно албанског етничког састава, плашећи се насиља, употребила палице да удаљи масу од Дома културе.

Срби су почели да узвикују: „Убице“! и „Ми смо Титови, Тито је наш“.

Милошевић је изашао да види шта се дешава. Са балкона Дома културе одржао је говор који је требало да умири масу, али десило се супротно. Када је кренуо да излази, Срби су хтели да му приђу ближе. Милиција је покушавала да их потисне.

Настало је свеопште комешање. Један од Срба је узвикнуо Милошевићу:

„Али, бију нас! Бију нас!“ (мислећи на поступак милиције према демонстрантима).

Милошевић се тада окренуо ка том делу гомиле и прилично јасно и гласно изговорио антологијску реченицу:

„Нико не сме да вас бије!“

То није била реченица само политичара, већ и реченица обичног човека. Она је на неки начин одредила судбину Срба на Косову и Метохији. Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице тврдиле да је тиме покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у тој покрајини.

О Косову све до пролећа 1987. године Слободан Милошевић није јавно износио свој однос према том проблему. О кризи у покрајини држао се званичне одлуке партијских форума. Она је гласила отприлике овако: “На дијелу је контрареволуција оличена у албанском национализму и ирендентизму против које се треба борити сходно интересима радничке класе и политици братства и јединства.” Управо ће на промјени односа према косовском питању Милошевић свега пет мјесеци касније однијети побједу на антологијској Осмој сједници и постати нови вођа Србије.

Кључни обрт догодио се 24. априла, када је Милошевић у покушају да умири узаврелу крв Срба и Црногораца дошао у Косово Поље. Ситуација је била напета. На таласу петиције 2.016 незадовољних Срба иза које је на крају стало више од 80.000 потписника с краја 1985. године јачао је дух буне. Незадовољство је пријетило да ескалира или у сукоб или у масовни егзодус. Стање је пријетило да се отме контроли. Србима је стигла подршка више од 200 интелектуалаца – академика, професора, књижевника и умјетника из Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Косово је постало тема број један у београдској јавности.

Све остало је историја…