Да се струка пита: Зашто САНУ ћути о родно осетљивом језику

Једна од специфичности Закона о родној равноправности, који је прописао употребу родно осетљивог језика, огледа се у томе што је упркос противљењу свих стручних тела и органа који се баве српским језиком, закон ипак усвојен. Други куриозитет, додуше мање јединствен од чињенице да је цела струка стала иза једног става који, за сада, није уважен, јесте у томе што приликом писања закона србисти нису ни консултовани.

Против обавезне употребе родно осетљивог језика у јавној администрацији, уџбеницима и медијима, изјаснили су се Одбор за стандардизацију српског језика, Матица српска, Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, све катедре за србистику у нашој земљи.

Иако су чланови института који је под њеним окриљем активно и од почетка учествовали у јавном дискурсу о неопходности измена закона који се на груб начин меша у језичка питања, сама САНУ није се изјашњавала.

Како нам је речено у овој највишој научној и уметничкој институцији, за сада не постоје планови да се о овом питању огласе.

Огласила се, међутим, једна друга институција српског народа и због тога се нашла у ватреном обручу поборника родно осетљивог језика, трпећи јавне ударце од заједљивих критика до отвореног ниподаштавања. Српска православна црква осудила је доношење овог закона наводећи да он кидањем устаљених језичких веза кида традиционалне везе у друштву. Да се при том то ради на вештачки начин и уз претњу законским казнама. Такође, да се род, џендер, уводи у језик, али и у друштво, као обавеза, а не као препорука.

Стручна тела побунила су се највише управо због те обавезности употребе више него због самог родно осетљивог језика, за који је мало рећи да накарадно звучи онако како је представљен у брошурама невладиних организација.

„У овом случају је реч о насилно уведеном специфичном виду изражавања, при чему се истовремено под плаштом уклањања такозваних родних стереотипа намеће промена свести и начина живота појединца и друштва у целини, промовишу се идеологија, политика и пракса LGBTQIA+ од вртића, преко основних и средњих школа до универзитета и свакодневног живота свих грађана, што заговорници ове идеје и не крију“, наводи се у закључцима са недавног научног скупа посвећеног овој проблематици у организацији СПЦ и Матице српске.

Право на језик је једно од основих људских права које је загарантовано свим међународним конвенцијама, повељама о људским правима, а ми имамо случај у 21. веку и то на тзв. европском путу да се од нас тражи да погазимо то основно људско право и примењујемо нешто противуставно, каже за РТ Балкан председник Одбора за стандардизацију српског језика професор Срето Танасић.

„У историји није забележен такав инжењеринг у језику са позиција једне идеологије. То је инжењеринг и над језиком и над народом којем се забрањује да се служи својим језиком“, истиче Танасић.

Проблематични закон био је главна тема седнице Савета за српски језик, релативно новог посебног стручног тела основаног у складу са Законом о заштити ћирилице. Професор Танасић, који је члан и овог тела, објашњава да је на седници крајем децембра донета одлука да Савет покрене поступак пред државним органима да се из овог закона брише све што прописује употребу родно осетљивог језика.

„На следећој седници јасно ћемо формулисати захтеве и одлучити да ли ћемо иступити заједно са СПЦ и Матицом српском или ће то бити захтеви само Савета за српски језик. Размотрићемо и да ли да тражимо да се овај закон укине“, објашњава Танасић.