Један од најкрвавијих фашистичких злочина: Крагујевачка „Крвава бајка“ – прозвано је V-3

Прозвано је V-3, …“ умрла је мученичком смрћу, чета ђака, у једном дану“

Њемачке окупационе снаге стријељале су 20. и 21. октобра 1941. године у Крагујевцу око три хиљаде цивила, а међу стријељанима је било 270 дјеце, од којих је најмлађи имао 11 година.

Стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата.

Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина њемачке војске, стрељање у Крагујевцу, страдање дјеце, ђака, уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви дио колективне свјести и колективног памћења српског народа.

Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ).

Њемачка окупациона власт, на чијем челу је био Штаб војно-управног команданта, успостављена је у Централној Србији и Банату. Три посадне дивизије, Управни Штаб и јака полицијска и обавјештајна служба имали задатак да народ држе у покорности и омогуће несметану пљачку Србије.

Гесло њемачке власти било је Рад, ред и мир, али српски народ, свикао на буне и устанке, од првих дана окупације распршио је њихове илузије о мирном владању Србијом.

Појединачни сукоби прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики дио Србије био слободан, а њемачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове.

Повод за стријељање у Крагујевцу били су њемачки губици на путу Крагујевац – Горњи Милановац, а све је почело када су четници и партизани 29. септембра ослободили Горњи Милановац и том приликом заробили дио немачке посадне чете.

У трећи покушај ослобађања ових војника кренуо је 14. октобра ИИИ батаљон 749. пука, под командом капетана Фрица Фидлера. Тамо више није било њихових заробљених војника, па су војници ИИИ батаљона спалили град, покупили таоце и кренули назад.

Негдје на пола пута, на Думачи, између села Бара и Љуљака, дошло је до борбе са четницима и партизанима. У овој борби било је мртвих на свим странама, али њемачки губици, 10 мртвих и 26 рањених војника, одредили су судбину Крагујевца.

Наредбу о одмазди за ове губитке донио је територијално надлежни командант 749. пука са сједиштем у Краљеву, мајор Ото Деш. Задатак да спроведе акцију одмазде повјерен је мајору Паулу Кенигу, команданту И батаљона 724. пука, као највишем њемачком официру у Крагујевцу.

Када се помене Крагујевачка трагедија, обично се под тим подразумева стрељање које је 21. октобра извршено у Крагујевцу. Али, у ширем смислу, Крагујевачка трагедија обухвата и стријељање које је извршено по околним селима 19. октобра и стрељање српско – јеврејске групе 20. октобра, зато што су ова стрељања дјелови јединствене акције одмазде.