Ово су речи Живојина Ракочевића, новинара и публицисте са Косова и Метохије и сведока 17. марта 2004. године. Он каже да је погром који је тада извршен над Србима на Косову и Метохији био најсистематичнији и најорганизованији, а чини се и најгори злочин у Европи после Другог светског рата у доба мира.

„Оно што је фатално и што никако нисмо могли очекивати је да је западни део међународне заједнице већински тог дана одлучио да призна независност Косова и то је парадокс у коме живимо. Кривац никада није кажњен“.

Дан кад су згажени Срби на Косову пред очима Запада

„Све што је тог дана припадало Србима, рецимо у Призрену, уништено је до темеља или је тешко оштећено, оскрнављено и девастирано. Никада у својој историји СПЦ на тако широкој територији за два дана није доживела тежи ударац. То се исто може рећи и за српску државу и народ који је све то доживео и својим ранама и несрећама посведочио“, наводи Ракочевић.

Само у Призрену, подсећа Ракочевић, то страдање је почело од чудесног и, како каже, најбољег живописа Богородице Љевишке, па све до српских стараца који су имали 80 или 90 година.

„Сећам се Наталије Крстић, која је после погрома на гвозденом војничком кревету у Немачкој бази Кфора певала ’Славуј пиле не пој рано не буди ми господара‘. Сви смо знали ко је господар Призрена и да је зло заправо господарило Призреном. Једна од основних несрећа која је погодила Србе на Косову и Метохији тог дана је убиство града. Добро организована маса предвођена институцијама Приштине уз већински благослов међународне заједнице одлучила је да уништи Србе у градовима и сваку могућност њиховог повратка“, додаје наш саговорник са Косова и Метохије.

Дакле, каже он, страдале су урбане целине и заштићена историјска језгра, школе, библиотеке, манастири, цркве, архитектура, сликарство, савремено стварање, нематеријална културна баштина Срба…

Злочин пред очима 40.000 мировњака

„Читав један цивилизацијски систем је тог дана фатално избрисан и погођен. Ко ће данас да се сети збирке икона из цркве у Урошевцу, од којих су многе из 18 и 19 века. Или најочуванијег иконостаса у Цркви светог Николе, који је горео данима… Ми смо тамо долазили, ходали по оним плавим пламеновима који су избијали испод шута који је пао на њега. Ђонови су нам се топили у тој несрећи која је била…“, присећа се Ракочевић.

Ко ће, пита се он, попамтити хиљаде и хиљаде људи који су претворени у рушевине, чији су домови нестали и чији је страх тог тренутка увећан до неслућених размера и никада се од њега нису опоравили.

„За то су потребне институције, институти и наука да објасне феномене који су се тог дана укрстили над Србима, над њиховом духовношћу, културом, цивилизацијом на Косову и Метохији. Тог дана пуцано је и ударено срце једне цивилизације, ватреном стихијом, таласом који се кретао ка нама и у коме сте једноставно могли само да покушате да пошаљете глас о себи. Да пробате да пошаљете поруку шта се догађа и да питате да ли је могуће да у присуству на десетине хиљада мировњака нестаје једна цивилизација, народ и његова баштина“,  наводи Ракочевић.

Сваки Србин носи ожиљке тог дана

Данас, додаје он, сваки Србин на Косову и Метохији носи ожиљке погрома 17. марта 2004. и то је један од најзначајнијих  догађаја у историји Косова и Метохије који је истовремено и страшна опомена да се никада више не догоди. То је и позив на креативну природну и грађанску обнову свега што је уништено.

„На првом месту  обнову живота који ће обнављати светиње и духовност, културу и стварајући изнова културу. Што се тиче  међународне заједнице њена одговорност је пресудна. Она мора да сагледа резултате 17. марта и да буде увек на опрезу да се он не понови, и да се у било којој форми не обнавља“, објашњава Ракочевић.

Парадокс слободе Срба на Косову и Метохији

То је парадокс слободе у којој живе Срби на Косову и Метохији, истиче он, јер је слобода Срба условљена злочинима које су у доба мира направили над њима.

„Наша слобода је нешто што нам неко други прописује. Ми на то не можемо да пристанемо и не можемо пристати да је одузимање слободе које је било страшно и фатално 17. марта 2004, наш начин живота. Не, ми заслужујемо своју слободу, своју аутономију, свој однос према свом благу. Свој однос према повратку и сопствени живот који неће зависити од туђе етничке слободе прописа, администрације, докумената, граница или зла које нас је погодило и које је окренуто против нас,“ закључује Ракочевић.

 Организовано насиље над Србима без кривца

Пре 17 година, у једном трену нестало је око 286 српских кућа, преко 35 цркава, манастира и гробаља уништено је и запаљено,  више од 4.000 Срба са југа КиМ је протерано у дводневном насиљу екстремних Албанаца који су напали Србе. Убијено је осморо Срба и 11 Албанаца – који су страдали у обрачуну са америчким и француским Кфором који је покушавао да заустави насиље.

Међународни тужиоци и судије на Косову процесирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Ипак, до данас нису откривени налогодавци за ово, како су међународни кругови у више наврата оценили – организовано насиље.

Наводни повод за највеће етничко чишћење Срба и неалбанског становништва на Косову и Метохији од 1999. године било је дављење тројице албанских дечака, 16. марта 2004, из села Чабра које се граничи са српским селом Зупче код Зубиног Потока. У косовским медијима оптужени су Срби да су несрећну децу наводно појурили са псима у реку.

Портпарол УНМИК полиције, Дерек Чепел је касније демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба. Ипак, то није помогло да се напад екстремних Албанаца заустави у Митровици.