ДА ЛИ ЈЕ ВРЕДЕЛО БОРИТИ СЕ: МАЈСКИ ОДГОВОРИ МИЛОША ТИМОТИЈЕВИЋА 

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, докторирао 2011. године на Филозофском факултету у Београду, аутор 20 књига и преко 80 научних радова. Овај наш научник је прави човек за разговор о Дану победе над нацизмом и фашизмом и учешћу Срба у целој причи. 

О ДВА ДАНА ПОБЕДЕ Дан победе, 9. мај, је датум који се обележава као дан победе над фашизмом и нацизмом у Европи. Култура сећања неминовно подразумева поједностављивање компликованих историјских догађаја, као што је случај и са овим датумом, који у пољу симбола и вредности има јасну поруку. О чему је реч?  

Реч је о томе да су немачки представници два пута потписали капитулацију. Први пут у Ремсу 7. маја са западним Савезницима, с тим да следећег дан примирје званично почиње да важи, и овај датум означава се као Дан победе у Европи у већини западних земаља. Стаљин је био незадовољан овим догађајем, пошто је Црвена армија уз милионске жртве одлучујуће допринела победи над нацизмом, па је сматрао да немачка предаја мора да се потпише пред изаслаником врховне команде Совјетског Савеза. Протокол из Ремса означен је само као прелиминарни, а главна церемонија, према овом захтеву, морала је да се одржи у Берлину, где се тада налазио маршал Георгиј Жуков.

Тако је и било. Друго потписивање немачке предаје организовано је у близини Берлина увече 8. маја, у доба кад је због временске разлике у Москви већ био 9. мај 1945. године. То је и разлог што се Дан победе у већини држава бившег Совјетског Савеза обележава управо 9. маја. Овај датум се од 2000. као Дан победе обележава и у Израелу у меморијалном центру Јад Вашем посвећеном Холокаусту. Дан победе обележава се и у Србији, при чему се овај датум различито тумачи, доживљава, па и оспорава. 

ЛЕВО – ДЕСНО, НИГДЕ МОГА СТАНА

Шта ћемо са сукобом левичара и десничара око Дана победе у  нас? 

Левичари својим противницима постављају питање где су се налазили 9. маја 1945. године, а либерали и конзервативци левичарима указују на насилно инсталирање тоталитарне државе у ослобођеној Србији и Југославији управо у ово време, као и праксу екстремног револуционарног терора. У таквој дискусији (свађи) губи се смисао обележавања Дана победе и суштина доживљаја некадашње стварности.  

А она је била истински страшна, јер је немачки нацистички „нови поредак” у Европи значио је слепу послушност наређењима из Берлина и прихватање расистичке политике. Планирано је, а делимично и остварено, истребљење читавих народа, док су други требало да постану безлична маса робова на ивици биолошког опстанка одржавана у животу само због потреба расно–националне заједнице немачког народа. Тако је почео један бруталан освајачки рат, као и систематски планиран и техничко–научно непрестано усавршаван фабрички организован покољ људских бића. Концентрациони логори претворени у логоре смрти били су најпогоднија места за извођење овог ужасног злочина, и оличење идеологизованог нацистичког универзума, „очишћеног” од расно и политички штетних и неподобних људи, пре свих Јевреја и Рома, који су представљали сметњу идеалу германског натчовека. Истовремено почело је и масовно протеривање, израбљивање и убијање словенског становништва на истоку Европе у оквиру нацистичке борбе за „животни простор”. Најтежу судбину имали су Пољаци и Руси, а затим и Срби, којима је требало уништити државност, погубити интелигенцију, протерати и претворити у робовску радну снагу.

СВЕТСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ 

Међутим, осим што је био међународни, Други светски рат имао и карактер грађанског рата, јер су сукоби између профашистичких и анти–фашистичких снага ишле кроз свако друштво. То се десило и нама. Због чега? Линије раздвајања нису биле повучене између капитализма и комунизма, већ између заговорника „прогреса” и „реакције”. Наиме, фашизам и нацизам су настали као начин мишљења унутар конзервативних кругова који су се опирали стварању демократске државе, друштва слободних личности и ширењу социјализма. Самим тим, Дан победе покреће различите асоцијације.

Зато никада није превише ако се понови да је колективни идентитет савремене Европе, подједнако на истоку и западу континента, изграђен захваљујући победи Антихитлеровске коалиције у Другом светском рату. Наслеђе просветитељства и антифашизма, који проистичу из ове победе, представљају опште интегративне чиниоце, како у Европској унији, тако и у Русији, без обзира на њихове политичке супротности, супарништва и различите погледе на наслеђе Другог светског рата. 

ПЛОДОВИ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

Шта је заједничка основа историјског наратива Русије и Запада о Другом светском рату?

Либералне демократије и егалитарно–универзалистичке тежње комунизма произашли су из исте идеологије просветитељства, с тим да су прве тежиле „напретку“ подстакнутом унутрашњом динамиком друштва уз ширење поштовања људских права и слободе појединца, док су комунисти уз помоћ насиља вршили своје „прогресивно” револуционарно деловање. Обе идеологије веровале су да је „смисао историје” управљен према „напретку”. У питању је вера у прогрес који доноси примена разума, науке, образовања, као и успостављање власти народа, као и борба против неједнакости људи засноване на рођењу или пореклу и залагање за друштво које радије гледа у будућност него у прошлост. Универзалистичке тежње комуниста оствариване су уз помоћ насиља тоталитарне државе, по много чему успоредиве са фашизмом, што их у одређеној мери изједначује, а у радикалној критици и поистовећује.

ИСТОК И ЗАПАД НА ИСТОМ ЗАДАТКУ 

Ипак, комунизам и либерална демократија су се ујединиле против Тројног пакта. Како је то било могуће? 

Разлике између држава Антихитлеровске коалиције нису нестале због огорченог рата са фашистима и нацистима. Међутим, иако је антифашистички покрет био хетероген и несталан, успео је да мобилише снаге веома широког опсега и привремено отклони сукоб између либералног капитализма и комунизма. Ово јединство је у појединим сегментима било трајно, јер у питању није био само рат за војну победу, већ и борба за боље друштво, укључујући и она Великој Британији и САД. Покренут је и процес деколонизације, а западни уставни капитализам, комунистички системи уређења друштва и земаља Трећег света уважавали су принцип једнаких права за све расе и оба пола. Логика антифашизма свакако је водила ка левици, али не и неминовно ка комунизму.

ЗАШТО СМО ЗБУЊЕНИ? 

Данас, 76 година после победе над фашизмом, много тога је заборављено. Изменио се и сам дискурс антифашизма, биолошки су нестале многе генерације које су памтиле овај сукоб, започети су многи негативни процеси измене културе сећања. Како је код нас? У Србији, поред свега наведеног, постоји и негативно наслеђе према појму антифашизма из епохе социјализма, кад је партизаснка борба изједначавана са социјалном револуцијом и сламањем српског национализма. Наиме, партизани су као победници у ослободилачкој борби и грађанском рату користили позитивне представе о свом покрету, стварајући најнегативније представе о својим противницима, чиме је појам антифашизма монополисан и политички злоупотребљаван.

Заправо, увек је постојало неколико верзија антифашизма, јер облик и садржај отпора фашизму либералних капиталистичких западних демократија (линија мањег отпора и минимизације жртава) није истоветан са одбрамбеним отаџбинским антифашизмом СССР–а. Упоредо постоји и комунистички идеолошки антифашизам, општији левичарски антифашизам у чијој је позадини критика његових капиталистичких друштвено–економских изворишта, као и идејно шаролики савремени антифашизам.

АНТИФАШИЗАМ НИЈЕ ПУКО ЛЕВИЧАРСТВО

Да ли је антифашизам у Европи био само левичарски, како неки покушавају да га представе?

Иако су комунисти и левичари имали најистакнутију улогу у борби против фашизма коју су карактерисали активизам, отпор и страдање, антифашизам је увек био шири покрет. Међутим, из перспективе левице, пасивни отпор фашизму није прихватљив, а настављачи ове традиције инсистирају да је једино активно супротстављање основни критеријум за одређивање да ли је неки покрет у Другом светском рату био антифашистички или није.

Оваква идеолошка искључивост у својој основи рачуна на политички профит, док је у стварности током Другог светског рата само привремени и самоодбрамбени савез либералног капитализма и комунизма спасао демократију, уз неоспорну чињеницу да је војна победа у суштини добијена заслугом Црвене армије. Без совјетске победе западни свет би највероватније изгледао као скуп различитих варијација фашистичких и ауторитативних режима, никако либерално–парламентарних.

ЈУГОСЛАВИЈА И АНТИФАШИЗАМ 

Шта можемо рећи о стању у Краљевини Југославији која се нашла на удару Тројног пакта? 

Када је у питању Југославија, а у оквиру ње Србија, антифашизам је и пре почетка рата постојао као политичко и идеолошко опредељење у оквиру грађанских странака и организација, а не само комуниста. Наиме, демонстрације и пуч од 27. марта 1941. године представљају кључни догађај и јавно противљење грађанске либералне Србије политици фашизма и нацизма у Европи. Током рата српске грађанске антифашистичке снаге везале су се за југословенски оријентисан Равногорски покрет генерала Михаиловића и политику која је више била за пасивни него активни отпор окупатору, док се слом нацизма не одигра на великим фронтовима. Идеологија овог покрета темељила се на залагању за парламентарну монархију, либерализам, заштиту, па и превагу српских националних интереса унутар Југославије. Истовремено, равногорци су били и активни антикомунистички покрет који је у више наврата ступао у дуже или краће периоде колаборације са окупатором, правдајући такав став бригом за егзистенцијални опстанак српског народа и потребом очувања либералне државе коју су комунисти покушавали да сруше. 

КОМУНИСТИ И РАВНОГОРЦИ 

Шта је био став комуниста на нашем простору?

Комунисти су имали доследан антифашистички став током Другог светског рата, залагали су се за обнову Југославије и активно борили против окупатора и бројних колаборациониста, али и равногораца као носилаца либерално-капиталистичког система и ослонца српског национализма. Комунисти су четнике означили као главне противнике и пре почетка грађанског рата, а класни радикализам и отворена превентивна убиства стварних и потенцијалних идеолошких и политичких противника у условима окупације несумњиво су утицали на антикомунистички став равногораца. У исто време комунисти су током рата спроводили социјалну револуцију, политику националног помирења уз занемаривање многих легитимних интереса српског народа, покретање класних обрачуна са буржоазијом и нису се обазирали на многобројне жртве услед репресалија окупатора. Свакако треба рећи да је победа партизана у рату имала и одређену позитивну улогу у превазилажењу провинцијализама, националних разрачунавања, као и делимичне модернизације друштва (као што је еманципација жена) и дозиране космополитизације.

КАКВО ЈЕ МЕСТО СРБА У ПРИЧИ 

Може ли се, без идеолошких острашћености, обележити место Срба у борби против нацизма и фашизма? 

Ако цео проблем посматрамо изван идеолошких подела, јасно се уочава да је допринос Србије и српског народа у победи партизанског покрета био огроман, како на почетку, тако и на самом крају рата. Србија је од јесени 1944. до маја 1945. године мобилисала 300.000 бораца у партизанске јединице које постају права војска, што је била одлучујућа снага која је ослободила Југославију. Крајем 1944. године НОВЈ је имaла укупно 600.000 бораца, а ту бројност је према проценама странаца задржала и после завршетка рата. Срби су у Другом светском рату сасвим сигурно били на победничкој страни, масовно укључени у Народно–ослободилачку војску Југославије (НОВЈ) и Југословенску војску у отаџбини (ЈВуО) генерала Михаиловића. Треба истаћи да су ослободилачки мотиви борбе против нацизма ипак превагнули у односу на идеолошки сукоб између равногораца (либерализма) и партизана (комунизма). 

СУКОБИ СЕ НАСТАВЉАЈУ: ОВДЕ И САДА 

Када је у питању савремена Србија настављачи традиција сукобљених идеолошко-политичких покрета из Другог светског рата једни другима оспоравају антифашистички и ослободилачки карактер. Шта мислите о томе?  Левичари своје противнике називају колаборантима и фашистима, а либерали и конзервативци своје противнике поједностављено уклапају у тоталитарне покрете различите идеологије, али истоветне праксе. Поред тога, инсистирање појединих група левичара на наводном фашистичком карактеру Краљевине Југославије којом су руководили Срби, пренаглашавању учешћа колаборационистичке управе у Србији у уништавању Јевреја, истицању српског национализма као оправадања за покретање геноцида хрватских усташа над Србима, потпуном одрицању антифашистичког карактера Југословенске војске у Отаџбини и Равногорског покрета покрета генерала Михаиловића, уз кога је било српско грађанство и велики део српског народа, покреће и питање учешћа Срба у победи над фашизмом. 

Ако томе додамо и ново уобличавање културе сећања које се темељи на теоријама тоталитаризма (потпуно изједначавање нацизма и комунизма као злочиначких идеологија), чиме се партизански покрет (у коме су Срби имали већину током Другог светског рата) сврстава у апсолутно тоталитарну антилибералну и антидемократску организацију, оправдано се може донети закључак да су Срби били у потпуности на „погрешној” страни током рата 1941–1945. године, без обзира којој су војно-политичкој формацији припадали.

ТРЕБА САГЛЕДАТИ ЦЕЛИНУ ЗБИВАЊА 

Зашто ми себи „пуцамо у ногу“ неспремношћу да се суочимо са целином проблема?

Такав ревизионистичи закључак супротан је реалним историјским догађајима и процесима, али без сталног указивања на њих нова историографска парадигма може постати наша реалност. Наиме, после 2000. године поставило се и питање српске званичне репрезентативне културе, јер је нестанак социјалистичке Југославије и све извеснији разлаз са Црном Гором захтевао преосмишљавање историјског идентитета и заједничког сећања. Изостајање систематског рада на овом идентитетском питању условио је да су тај посао преузеле политичке партије, утицајне групе и појединци, као и популарни масовни медији. 

Измењена култура сећања на Други светски рат представља појаву раширену у читавој Источној Европи, и углавном се темељи на отпору комунизму, а затим и Русији не само у текућој политици, већ и као настављачу традиција Совјетског Савеза. Србија је са закашњењем ушла у овај процес, на свој особен начин (одрицање од наслеђа комунизма и заклињање у пријатељство са Русијом), али је зато после 2000. године направила највећи отклон од партизанског антифашизма у такозваној „јавној историји”, и антифашизма уопште. Све друге бивше југословенске републике имају макар на најмањем симболичном нивоу званично државно меморисање антифашизма партизанског покрета. 

КОМШИЈЕ И АНТИФАШИЗАМ 

Како је у другим државама насталим после распада СФРЈ? 

Треба нагласити да је у бившим југословенским републикама сећање на југословенску револуцију и партизане национализовано у новој култури сећања. Таква државна политика није изненађујућа, нити одступа од основа на којима је деловала Комунистичка партија Југославије у својој политици осуде „великосрпског хегемонизма”. На таквој платформи све републике бивше Југославије (осим Србије и српског народа) формирале су своју државност, а поједине и своју националну посебност. Иза декларативног универзализма антифашизма и социјализма налазили су се себични и провинцијални националистички интереси политичких структура унутар КПЈ/СКЈ, које су у Србији и српском народу видели сметњу („непријатеља”), за остварење својих државних партиклуларних планова. Распад Југославије само је појачао такве тенденције.

ДРУГОСРБИЈАНСКИ РАТ СЕ НАСТАВЉА 

Где је ту тзв. „Друга Србија“?

Треба нагласити да у савременој Србији постоји широк и снажан покрет против измене културе сећања на Други светски рат, али у коме је антифашизам изгубио некадашњи антикапиталистички предзнак, али не и снажан отпор према „српском национализму”, који се пројектује и на ратове везане за разбијање Југославије после 1991. године. Такав осавремењени антифашизам у Србији се схвата (уз императив свакодневне акције) као борба за заштиту права Рома, геј популације, аутономије Војводине, односно сваке дискриминације на расном, верском, националном, родном, сексуалном, политичком, економском, социјалном, културном и сваком другом подручју. Важна карактеристика је и политичка борба против десничарских и неофашистичких појава, група и покрета у Србији, уз осуду агресивног српског национализма и злочина почињених за време ратова на простору бивше Југославије.

ТРЕБА НАМ ОСМИШЉЕНА БРИГА

Изостанак осмишљавање бриге савремене Србије да у пољу званичне репрезентативне културе сећања меморише и антифашистичку борбу, умногоме помаже одржавању оваквог стања. Колико нам то смета у данашњици? Сећање на Други светски рат стављено је у други план, јер не одговара потребама стварања националног заједништва у постјугословенској и транзиционој Србији. Али такав заборав никад није могућ, што доприноси даљој подели друштва, при чему опречни и непомирљиви ставови условљавају да на интелектуалном и духовном плану овај рат још увек траје. Тако је у пољу културе сећања на антифашистичку борбу остављен потпуно празан простор за поновно подстицање подела из прошлости и уплитање унутрашњих и спољашњих политичких фактора у овај проблем. 

НЕ ЗАБОРАВИМО ДАН ПОБЕДЕ 

Треба ли да заборављамо Дан победе? 

Дан победе је свакако празник достојан слављења, из много разлога. Јер да није било те победе не би постојала ни савремена Србија, па ни српски народ, што потврђују стотине хиљада жртва монструозног геноцида који смо претрпели. Унутрашње поделе такође су реалност, али оне су карактеристика сваког друштва у Европи, која су у демократском облику опстала само захваљујући капитулацији нацистичке Немачке. 

На крају треба рећи да је екстремно националистичка и расистичка политика фашиста и нациста према српском народу у Другом светском рату наступала као према колективитету, без обзира на идеолошко-политичке разлике међу самим Србима. То је сасвим довољан разлог да сваке године обележавамо 9. мај, и да се изнова присетимо основа нашег заједничког идентитета, као и цивилизацијских вредности друштва које смо изградили (у којем антифашизам сасвим сигурно има своје место), што је било тако добро познато онима који су имали намеру да нас униште.

ШТА ЈЕ ВИДЕО ЦРЊАНСКИ

Да ли су Руси успели да одвоје отаџбинско од идеолошког кад је победа над нацизмом и фашизмом у питању? Цитираћу Црњансков „Роман о Лондону“( не заборавимо, кнез Рјепнин је „бели“, који је у Енглеску добегао из бољшевичке тамнице, али у победи совјетске Црвене армије не заборавља да види своју Русију): „Да не би стигао рано, у своју собу на седмом спрату, помислио је, да прекрати време, у неком биоскопу којих је било, ту, на перону станице. Давали су кратке филмове и журнале. Није ушао да види те журнал, него је запазио наслов једног филма: „Парада у Москви на Црвеном тргу”. Није ушао, ни да види параду, него Москву. Дуго је на то чекао. Шта све није било на програму. Било је прошло добрих пола сата, док је дошао ред на Москву. Оно што је, међутим, тада, наишло, потресло је тог Руса, као да га је неко, из тог мрака у подрумском гледалишту, бацио, главачне, некуда. На платну је видео Кремљ и Црвени трг. Трибину, са Стаљином, и осталима, али и пролаз трупа који је трајао у Москви дуго. Тај филм се, међутим, у Лондону давао, увек после рата, кратко, кратко. Па и скраћено, и то, само у малим биоскопима. Рјепнин га је сад гледао, као у некој несвестици, сагнуву и главу, а био је исколачио очи. Грло му се осушило. Већ када је командант трупа дао, са коња, рапорт команданту параде, Рјепнин је осетио како га подилазе мрави. Све је било као у старој руској војци. Бар му се тако чинило. Било му је сасвим свеједно каква је имена команданата чуо. Оно што га је занело била је, форма, параде, те двојице на коњу. Била је иста као и бивша, стара, у старој војсци. Сабља је севнула исто онако, као у доба кад је и он јахао, у пратњи Брусилова, у петом, или шестом реду, али присутан, насмешен и весео. Камера је почела, затим, да показуји, изблиза, трупе, у ставу мирно, изведене, биране, на параду. Неколико чувених команданата, у новим униформама, пуним злата, камера је нарочито истакла, али оно, што је Рјепнина дирнуло, било је, да им је врат, го, у оковратнику, као да су, ту, маршалску униформу обукли, за вечност, на голо тело. Стајали су у редовима мучки избријани, непомично. Кроз мозак Рјепнинов пролетеле су слике које је из детињства, и, из јапанског рата, памтио, а које му је отац поштовани члан Думе, сваки час, показивао. Слике бескрајних редова војника, барусавих, брадатих, и, официра, међу којима је елегантан, на коњу, био само козачки генерал, Дибенко. Ура, ура! То ура се орило, и када су полазили, они, које је Брусилов водио на кланицу, а које је, блед, и неиспаван, и сам гледао, кад се из Париза вратио, на бојишту. Била је то, сад, иста војска – као да је васкрсла стара, руска, бар се њему тако чинило. Хтео је то да викне, у мраку. Он је, оној, осрамоћеној, руској, војсци припадао, а ови су били победници. Оно што је затим дошло, међутим, није очекивао. Наишле су трупе, са кораком, од којих се платно тресло, а ваљда се и Црвени трг тресао. У широким редовима, парада је прошла и носила заробљене заставе, које су, као у неком балету, бацане пред Кремљ. Било је страшно. Био је, као у неком заносу, накривио главу, а исколачио очи у мраку. Парада, дотле непомична, громко је пролазила. Исти корак. У први мах загледан у широке, гвоздене, редове, чизама, ногу, и људи, у првим редовима, није био запазио те заставе. Тек после, кад су их бацали пред Кремљ. Било их је све више. Гомила је била све већа. Расла је као да ће нарасти у огромну ломачу. Кукасти крстови су се, као шкорпиони, на заставама, множили и падали на гомилу. Рјепнин је био стегнуо вилице и гледао немо. Биоскопска дворана, у подруму, била је мала и загушљива, препуна света, али није била у потпуном мраку. Био је полумрак, и, лица оних који су седели у истом реду, или у предњем реду видео је, јасно, као у некој месечини, кроз мрак. Поред Рјепнина, са лева, седео је неки Енглез, који је гледо тај филм, са очигледним подсмехом. Уста су му била накривљена, а када је сагледао лице Рјепниново, које је било грозничаво, са светлим, разрогаченим, очима, које са платна није скидао, он га, као сусед, лактом, мало гурну. Рјепин виде, у том белом прозрачном мраку, лице човека, који је био ваљда педесетих година, а ошишaн чудновато. Са раздељком, у коси, која као да се претварала у перику. Тај човек му рече, тихо, подругљиво:„Ово ће, једног дана, Руси, платити скупо”. А додаде кад виде да Рјепнин ћути:„Ко је то могао и замислити?” (Човек је рекао:„Who would have thought it?”). Рјепнин ништа није одговорио. Чим се тај део филма завршио, провукао се кроз свој ред гледалаца. Пео се степеницама и изишао. Напољу је већ био мрак и саобраћај је био густ и пун осветљења. Морао је да стане, при прелазу улице. Осећао се као да се напио.“

Паметном доста.

ЗА „ИСКРУ“ РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ