Чувар сећања и херој без ордена: Водник „Пламен“ о Кошарама!

„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.“

Прошле су 24 године, које су за собом оставиле трагове. Сећање ипак не бледи, а преживели косовски јунаци сведоче неуморно о чувању границе, отаџбине и слободе. Као некада Солунци, као цар Лазар, као уосталом, Срби кроз векове.

Томислав Рачић, познатији као водник „Пламен“ човек је без ордена, који га није „заслужио“ јер није рањен. Ипак, највећа награда овог водника је што су сви војници за које је он био задужен – преживели. Он се за ИН4С портал присетио тих ратних година. Каже да је још 1998. године ситуација била напета свуда на граници.

„Рат је код нас почео много раније, још у марту 1998. на граници СР Југославије и Албаније, не само на караули Кошаре, него и Морина, Дејан Радановић, као и остале. Све су оне биле нападане од стране шиптарских терориста.

Почео сам да радим 1998. године у војсци у Косовској Митровици, па сам онда био у Јунику. 20. новембра 1998. године отишао сам на караулу Кошаре. Трзавице на граници су трајале током 1998 године, а 30. септембра страдали су војници.

Када сам стигао, знао сам шта се дешава, патроле, заседе, али је на неки начин било мирно после тог 30. септембра. Било је неких спорадичних напада, али је све то било по заседним местима. Опали се метак, терористи се разбеже и тако у круг…

А онда је освануо 9. април…

„А онда је освануо девети април. Тада је преко 1500 терориста и страних плаћеника напало 110 граничара, и мојих 8 војника из 125 мтбг, из минобацачког вода , и послуга бестрзајног топа, све у свему, нешто више од 120 војника.“, каже Рачић.

„На самој караули није било ни толико људи, можда педесетак , све остало је било на терену, по заседама, патролама…

Ноћ пред напад, осмог априла, мени је стигла смена. Водник Живковић ме је заменио. Ја тада одлазим у село Кошаре, неких два километра испод карауле, и ту остајем преко ноћи. Ујутру, у раним часовима, почињу да се чују детонације. Ја, са тог места где сам се налазио нисам могао да оценим одакле се тачно чују детонације, јер сам био у ваздушној линији између Морине и Кошара. Чују се детонације, ја немам ништа од средстава везе, а водник који је мене заменио је на вису Расе Кошарес. Тада размишљам, нема ко да гађа минобацачима, па се јављам потпоручнику Млађи, узимам трактор са двојицом војника, и враћам се на караулу.

Како смо се приближавали караули, увелико су се чуле детонације, пуцњава, летели су меци на све стране, мине… У том тренутку, још увек не знам шта се дешава, тек негде пред улаз на караулу пада мина поред трактора којим смо ишли. Ми силазимо са трактора и остављамо га на сред пута.. Нисмо имали ништа друго чиме бисмо могли да дођемо… Одлазим код мојих минобацача 82 милиметра, а водник Олуја је већ почео да гађа са мојим војницима, минобацачлијама. Објашњава ми шта се дешава, како је почео напад и ми ту настављамо да ратујемо цео дан, са минобацачима колико смо имали мина…Тог дана је буквално било бомбардовање артиљеријом од стране шиптарских терориста и осталих који су нас гађали тог дана..
Ми смо били добро заклоњени, па нам тих дана на караули нико није ни погинуо од војника, с обзиром на то колико је мина пало, ми смо одлично прошли.

Нико није та два дана погинуо, али су првог дана били рањени један застаник и тројица војника.

9. и 10. априла имали смо само интервентни вод и вод војне полиције који су дошли негде из правца Морине на правцу Батуше, код Маја главе, тако да смо само код те Маја главе, граничног камена Ц-4, имали испомоћ од тих 50ак људи. На осталим местима нисмо имали ништа. Никаква помоћ није долазила та прва два дана, тек је трећег дана пристигла 125 бригада. Покушали су и из Ђаковице да дођу борбеним возилима, али нису успели.

Група борбених возила је долазила из Ђаковице борбеним возилима да нам помогну, међутим, нису могли да изађу због блата код „плаве земље“ , и када су се враћали, нагазили су на противтенковску мину. Ту је погинуо послужилац тог борбеног возила Никола Поповић, док је потпоручник Мишић рањен на том БоВ-у и нажалост остао без ноге, а и командир карауле је одлетео са тог БоВ-а од силине детонације.

Тек кад смо се другог дана ми повукли на резервне положаје, тек тад је нека значајнија помоћ стигла у село Кошаре и ту где смо се утврдили, тако смо ту остали до краја рата, више није било повлачења..

Када сам се повлачио са Карауле, међу последњима, наишао сам на два војника који су били сами, без старешине и икога, ја сам игром случаја туда прошао и наиђем на њих. Ми смо силазили на доле и дошли до тог БоВ-а који је преврнут био на сред пута, отворили смо БоВ, видели унутра крв, а ми још увек нисмо ни знали да је тај БоВ нагазио на противтенковску мину, нико нам то није ни јавио. Наишли смо на крв, али не и на војника у њему. Касније сазнајемо да су га извукли одатле, погинулог и рањене. У том тренутку почиње неко да пуца по нама, из даљине је почело да бије по том БоВ-у, ми се спуштамо на поток, отпузали смо тамо, прешли га и почели да се пењемо горе ка селу Кошаре. Када смо дошли, ту је била наша војска. Тада наилазим на Ђурковића, који ме пита шта је то , шта се горе дешава, на шта му ја објашњавам шта се десило, колико људи нас је напало, на шта он одговара „Ма дај, не лупај, напала вас шачица шиптара а ви побегли као пи**е.“

„Толико су нам веровали“, каже водник Пламен. „Послали су људе горе, годинама су граничари горе. Ако не верујеш људима који долазе одозго, који су били тамо и видели шта се дешава,онда….“

Водник Пламен имао је тек 22 године када је стигао на Кошаре, на мотороли је слушао запомагање мученог српског старешине кога су заробили албански терористи, гледао је делове тела војника након удара касетне бомбе. И тада је знао како се брани част српског војника, није мучио ниједног заробљеног Албанца. Крагујевчанин Томислав Рачић данас је поносан јер од његових војника који су били под његовом командом ни један није погинуо.

„Једног нашег старешину су ухватили и мучили га тако што су му малтене драли кожу на живо. Пуштали су нам га преко мотороле док урла и тако нам давали до знања са ким имамо посла. После тога деси се да са два моја војника ухватимо терористу живог. Испитамо га и пошаљемо у Ђаковицу поштујући правила ратовања. Добио је воду и цигарету које је тражио док је дрхтао као отровани пацов.

– Не би ми пало на памет да ненаоружаном војнику пуцам у главу, а камоли да га одерем живог. Могао сам на лицу места да га ликвидирам и да ме савест нимало не пече, због наших мртвих, али заувек би ме пратило што сам га убио на такав начин, објашњава Рачић.

Заробљеник

„Кренуо сам по воду, међутим иако сам хтео сам, два војника одлучила су да крену са мном. Иако сам негодовао због тога, јер је поток само на педесетак метара, ипак сам на крају пристао и кренули смо.

Да нису пошли, не знам шта би било. Не верујем да бих био убијен, јер је и он био уплашен и скамењен, а ја њега нисам први ни видео. Видели су га војници који су ишли са мном (Ракин и Шмигић). Ја сам њему био окренут леђима, према потоку сипајући воду у чутурицу док је он наилазио.

Војник који га је приметио питао је ко је оно. Окренем се погледам, али не видим добро јер је тог тренутка сунце директно било у очи и само видим контуру човека, али не и ко је. Био је неких педесетак метара од нас. У једном тренутку, заличио ми је на једног нашег војника, па сам викнуо „Човече долази овамо, скинуће те неки снајпер ту.“ Он је кренуо полако да се приближава, крене па стане… Нама су већ пушке биле уперене у њега, а како се приближавао видели смо да он пушку држи уперену ка земљи. Још увек нисмо претпоставили да је терориста. Када се приближио на неких 30ак метара, схватамо да је испред нас терориста. Тада му наређујемо да баци оружје и легне на земљу. Испретресали смо га на брзину, а онда га повели до наше војске и старешина. Касније га један пуковник преузима и води у Ђаковицу. Шта се касније са њим десило ја не знам, нити је био мој посао да знам. Ипак, касније сам кроз приче сазнао да је размењен са неким нашим заробљеницима.

Такође, занимљиво је то да је он из Вучитрна, шиптар који је живео у Вучитрну, са тадашњим пребивалиштем у Швајцарској.
Тада сам га питао шта уопште тражи овде, а он је на лошем српском одговорио да је натеран да дође, под претњом смрћу. Рекао је да ради за жену и дете, који су у Приштини.
Касније, по његовим документима које сам прегледао, видео сам да је врло вероватно говорио истину, јер је на име свог детета из швајцарске слао неки новац.“

Отац за сином, брат за братом

– Мој брат Звездан је учествовао у рату у Босни и Хрватској, а отац Милорад се тада спаковао и кренуо за њим као добровољац. Мени је било 15 година. Када сам ја отишао на Косово, отац је кренуо за мном. Ваљда није могао да седи код куће и гледа ТВ док сам ја на ратишту. Исто је учинио и брат – каже Рачић.

Отац и брат водника Пламена дошли су у рат као добровољци.

„Ја нисам знао да ће они уопште доћи. Отац је био десет дана у некој другој јединици, ја нисам ни знао да је ту.
Мој тадашњи командант, Ђурковић Љубинко, потпуковник тада, није ми јавио да ми је отац ту. Сазнао сам од војника који ми је рекао „Знаш ли да ти је ћале ту“.

Рекох где ту, каже ето га горе на Шкози. Шта ће тамо, он одговара да не зна, зна само да је ту.

Тада сам позвао Ђурковића и питао зашто је мог оца, који се као добровољац запутио код мене, послао у сасвим неку другу јединицу. Не сећам се више одговора, али је после пар дана отац послат код мене.

Остаје горак укус у устима од саме помисли на то што сам сазнао сасвим случајно од војника за оца. Да је погинуо горе, ја то вероватно не бих дуже време ни сазнао.

За оцем, дошао ми је и брат. И тако смо скупа, отац, ја и брат били на истом месту. Нисмо били једини случај где су отац и син заједно били на ратишту. Ја сам, игром случаја, имао поред себе и оца и брата.
Ипак, није ми било свеједно. Сада, поред своје војске, морао сам да размишљам и о оцу и о брату. Већа је напетост била, свакако, али ту смо где смо и нема назад. У једну руку било ми је теже што су ту, али у другу и лакше, јер су ту са мном, било ми је драго, али свакако није свеједно.

На питање шта је најтеже било тих дана, водник Пламен каже:

„Погибија наших људи. Од тога нема ништа горе.

11. априла, када је погинуло пет наших људи, водник Васојевић и још четири војника, то је био један од најтежих тренутака. То је био први сусрет са смрћу наших људи, бар што се мене тиче. После тога, тежак је био 10. на 11. мај када су нас погодили касетном бомбом, тада је осам војника погинуло, 40 је било рањено, буквално су чету избацили из строја, НАТО авијација. То су били неки од најтежих тренутака.

Повлачење

„Ја сам на Кошарама био до повлачења, до 10. јуна.

Командир је дошао и рекао да је за пар дана повлачење… Два дана отприлике, после потписивања споразума у Куманову, ми смо се повукли.

Одувек је у ратовима било да што војска добије, политика изгуби. Сви смо ми били свесни да ће крај једног тренутка морати да наступи, међутим никад нисмо очекивали да ћемо морати да напустимо цело Косово и Метохију. Ја сам мислио да ћемо се повући са границе, да ћемо бити у касарнама, и то је то. Међутим, кад смо чули да је целокупно повлачење целе војске са КиМ, онда нам је било јако тешко. Постављало се питање зашто смо гинули… Зашто смо ратовали, смрзавали се да би се повукли и оставили тај народ голорук на милост и немилост терористима.“каже Рачић.

У једном тренутку, присећа се наш саговорник, приликом повлачења, стала је колона, нисам сигуран да ли се неко возило покварило, или је колона која је била дугачка километрима само стала, ја сам изашао да сипам воду.

„Ту је била једна жена са дететом, испред капије. Питао сам је могу ли да наточим мало воде, на шта ми је одговорила да могу. Ушао сам у двориште, сипао воду са чесме у чутурице и одлазим. Жена плаче. Остављате нас, каже. Рекох госпођо, да је до мене и свих ових војника овде, ми би остали. Али такво је наређење, ми морамо то да урадмо, а саветујем и вама да што пре бежите одавде, ако имате где, јер овде неће бити лепо после нашег повлачења, што се на крају, нажалост, и обистинило.“

„Не знам шта се са том женом десило, надам се да је отишла…“ каже Рачић и додаје да је било јако тешко тог дана.

„Народ је чекао, махао нам, поздрављао нас, а ја сам у себи мислио, тешко вама кад ми одемо.“

Статус бораца 24 године после…

-Данас, после 24 године, борци, ветерани се и даље третирају лоше. Борци немају ништа. Немају чак ни поштовање од стране државе. Није то само сада, него још од краја рата, без обзира на власт.

Од њих преко сто војника , од којих многи нису више међу нама, неки су умрли, неки су се чак и убили, нико од тих војника са карауле Кошаре није добио никакво бар одликовање ако ништа друго, што би сигурно значило њима, да сутра њихово потомство види то одликовање и буде поносно на свога оца, деду, чукундеду итд….

За крај, водник Пламен поручује да борба никад не сме да се заборави, да вечно морамо да чувамо сећање на борце, и погинуле и живе, и да ко год може и колико може помогне тим људима којима је помоћ потребна.