ЋУТАЊЕ О КРУНИ КОЈА НАМ ЈЕ ДОНЕЛА ДРЖАВУ: Осам векова српске круне: јубилеј у сенци неоправданог заборава
Негде ових дана давне 1217. године Србија је добила свог првог краља Стефана Првовенчаног. Уврежено је мишљење да се крунисање одиграло у јануару месецу ( 4. јануара) али упућенији у ту проблематику сумњају у тачност записа архиђакона Томе Сплићанина и Андрије Дандола и тврде да је чин крунисања обављен негде с пролећа.
Свеједно, месеци нису битни али векови јесу а њих је осам откако је син Стефана Немање на главу ставио краљевску круну чиме је држава Србија стекла међународни легитимитет. А о том јубилеју се, што из незнања, што из немара а што из разлога светле будућности којој би прошлост само сметала, мање-више громко – ћути. Промине ту и тамо вест, напомена ентузијаста и историчара али данашњи државници се не претржу у помену оних који су им ту државу оставили у аманет. Као да је то нешто чега би требало да се стидимо а не да нам служи на понос и част. Разлоге за прећуткивање покушали смо да докучимо у разговору са Драгомиром Ацовићем, архитектом, хералдичарем и председником Крунског већа питајући да ли је чињеница што је Стефан Првовенчани круну прво добио од папе ( тек четири године касније поново га је крунисао његов брат Свети Сава, након што је изборио аутокефалност за српску цркву) повод да се са круне не скида прашина.
– Данас је врло тешко да људи схвате да у оно време. То што је он примио круну од Рима био је један политички чин у који је он врло свесно ушао. Знамо да се Свети Сава није томе противио. Стефан је већ имао титулу севастократора, високи владарски чин – први до цара али та титула није вредела на Западу. Он је морао прихватити круну од папе да би могао владати и оним делом своје земље која је била под влашћу западне цркве. Ту титулу краља користио је у односима са Западом али кад год би се обраћао Византији наступао је са титулом севастократора јер је објективно та титула била далеко јача него краљевска. Краљева је било колико хоћеш, севастократора је морао лично да крунише и произведе лично – цар Византије. Конкретно он је проценио да је добар тренутак да исходи признање државе од Запада односно од римског бискупа. У каснијем периоду када српски краљеви кују новац или када састављају документа која су на грчком или на српском они се представљају са византијским регалијама али када кују новац или печате на латинском онда су то регалије примерене Западу. Политички, то је био фантастичан потез али са аспекта чистоће вере могао је представљати проблем. И ви сада имате ситуацију да овај јубилеј држава вероватно неће уопште обележити а Црква ће чекати 2021. годину када је јубилеј другог крунисања. Са једне стране разумем а са друге не. Ми о папи можемо имати какво год хоћемо мишљење – углавном имамо лоше – али полазим од следеће чињенице: ако је то тада било прихватљиво за Светог Саву ко смо ми данас да кажемо он није знао шта ради или није био добро информисан. Свети Сава је, како нас је историја томе научила, све што је урадио урадио је дугорочно за добробит овог народа. За мене је то веома солидан и веома храбар потез и не видим ниједан разлог да ми то прећутимо – каже Ацовић.
Слично мисли и историчар Милан Ст. Протић, напомињући да је и у нашем случају као и у другим државама европског средњег века круна била симбол државности и суверенитета.
– Тако треба схватити и крунисање Стефана Првовенчаног. Како год да се узме, српска држава као међународно призната постоји од те 2017. године. да није било тога не би ни Свети Сава могао да створи аутокефалну српску цркву одвојену од Цариградске патријаршије. Према томе, то је један од најважнијих момената у историји српске државности.. А то што је та круна прво дошла са Запада само је докадни доказ суверенитета те државе. И није обележавање тог датума повратак у прошлост јер свака озбиљна држава обележава датум свог настанка. САД су 1976. године годину дана прослављале 200 година државности. Пре неколико година је Руска федерација на грандиозан начин обележила 400 година династије Романових. Није то дах прошлог времена, то је суштинско питање трајања једног народа и његовог идентитета – каже Протић.
Ацовић као проблем види и наш пословични немар, нееластичност и интелектуалну лењост која за резултат има то да стално изнова морамо да се довијамо и враћамо снагу нечему за шта не знамо због чега је уопште и престало да има снагу и значај.
– Подсетићу само на случај грба Србије и читав циркус који је то пратио, на оне невероватне и имбецилне коментаре када је враћена химна Боже правде, на циркус и приче које је изазвало враћање двоглавог орла на један од торњева Старог двора уместо петокраке. Подсетићу вас на низ таквих ствари за које не можете да пронађете друго образложење осим глупости и бахатости – напомиње Ацовић и „сумња“ да у корену ове индоленције лежи систематски грађена аверзија према монархији и апотезирање републике.
– Шта то нас занима годинама говори вечити идеолог Демократске странке Драгољуб Мићуновић. Каква монархија?А извините, како се зове оно што постоји у Народној Републици Северној Кореји? Како се зову ти системи у којима локални шеф неког КГБ-а постаје отац нације, председник Републике и кога на том истом положају наслеђује његов син? О чему ви причате? На који начин се уопште улази у тај зачарани круг политичара који данас руководе оним што се зову демократије. Како их бирате, на основу чега? На основу тога што од два кандидата више мрзите једног више од оног другог. То није критеријум, то није избор по квалитету, то је избор из очаја и мржње. И онда ви говорите о монархији као о реликту феудализма.Хоћете да кажете да је у Шведској феудализамИ Код нас је легитимитет нелигитиман а заснован је на потирању да је оно што сте силом збацили, уништили и поништили имало легитимитет пре вас.Тако је и ј круна проскрибована. Шта ће нама круна кад смо република? Сан Марино је република више од хиљаду година и одувек имају круну у грбу. Руски грба има три круне, мађарска има круну. Круна, истина карикатуралне, постоји и у хрватском и црногорском грбу, па чак су и Албанци вратили на свој грб Скендербегов шлем који код њих има функцију круне, Грузија има круну, Бугарска има круну. И онда кажу – то нигде нема! Не, то има на много места аии нема тамо где они гледају – каже Ацовић.
У сваком случају, круна јесте симбол суверенитета јер њена форма, садржај и симболички значај покрива много више него што једна држава за себе представља. И у том смислу ми би ове наше бар могли да се сетимо на округли јубилеј.
Уметници се сетили
За разлику од омерте званичника, прашину са немањићког доба, скидају уметници. Крајем прошле године ппојавила се и постала хит књига „Немањићи – два орла“ Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића. РТС снима телевизијску серију о Немањићима по сценарију Гордана Михића а да не буде како власт баш није ни мрднула прстом – стоји обећање премијера Александра Вучића да ће у Београду бити подигнут грандиозан споменик Стефану Немањи. Надајмо се да ће имати само једну фазу.
