„ЦРНА РУЖА“, „ВАТРЕ ПАКЛА“: Нашу дјецу вреба чак 60 секти
Фото: З. Шапоњић
Стручњаци упозоравају: У Србији су млади, али и усамљени људи све чешће на мети разноразних и многобројних вјерских мешетара. Међу најопаснијима су Црна ружа, Ватре пакла. Спорне су и неке регистроване заједнице.
Колико је тачно вјерских култова који „оперишу“ у земљи, нико не зна. У Србији је до данас регистровано 25 вјерских заједница, од око 60 колико их постоји. У те нерегистроване сврстани су мистични култови, витешки редови, али и они најопаснији попут Црне руже, Реда вукодлака, Ватре пакла, Сатанистичке цркве, Реда источњачког храма.
Упркос увријеженом мишљењу да бројност секти у Србији опада и да њихова активност јењава у односу на посљедње деценије прошлог вијека, стручњаци упозоравају да то није истина. Ловци на душе су и те како активни, технике манипулације усавршене, а видљивост се избјегава на све начине. Упозорава и податак да се малобројним сектолозима мјесечно за помоћ обрати и до пет породица, чији члан је ступио у контакт са неким вјерским култом. Алармантна је и чињеница да држава не прати рад регистрованих и нерегистрованих вјерских заједница и да у полицији не постоји одјељење које се бави сектама.
– Регистрацијом појединих секти, држава вјернике доводи у заблуду – истиче сектолог Слађан Мијаљевић. – Људи се воде мишљу да нису опасни чим су регистровани и то је велики проблем. Уједно, регистроване су већином псеудохришћанске секте, опскурне организације за које се не зна како су испуниле услов за регистрацију. Ниједна далекоисточна вјерска заједница није „упала“ у овај регистар, попут Харе Кришне, чији су чланови најморалнији и не могу да наштете хришћанској заједници.
Овај сектолог наводи и да Србија деценијама нема одјељење за борбу против секти, чак и деведесетих, кад су вјерски култови били најактивнији.
– Нико не зна колико секти дјелује у Србији, не зна се колико чланова имају и ко су водећи људи – говори Мијаљевић. – Држава већ 30 година одбија да уради тај посао, а сви покушаји појединаца да се стање поправи, спријечени су. Само када нека организација сектног типа направи неки испад, Одјељење за јавни ред и мир при полицији забиљежи такве догађаје. И када забринути родитељи пријаве МУП да сумњају да им је дијете у некој секти, кажу им да не могу да им помогну и готово никада и не направе записник. Не истражују су ни разлози зашто је неко извршио самоубиство и да ли је неко ту особу на то навео.
Све је мање и оних који се баве сектама, који помажу заведенима да се “прочисте“ од ове социјалне зависности. Држава је, како каже наш саговорник, угушила њихов рад, па сад родитељи, супружници, браћа и сестре немају коме да се обрате за помоћ.
– Сваког мјесеца јави ми се бар пет особа које сумњају да су им члана породице врбовали припадници секти. Зову ме људи из свих крајева земље, најчешће из великих градова. Осим адолесцената и старијих особа, ови култови све чешће врбују особе које су тек основале своју породицу – говори овај сектолог.
Да је ова појава све израженија, технике манипулације усавршене и да секте избјегавају сваку видљивост, потврђује и Зоран Луковић, инспектор у пензији.
– Они су међу нама, представљају се као припадници традиционалних религија, али са манипулативним радњама – објашњава Луковић. – Умилни су, појединцу нуде помоћ, рјешење проблема или животне ситуације. Временом, како им се особа повјерава, повећавају уцјењивачки капацитет, па од оних које су врбовали траже новац, имовину.
Луковић напомиње да су сатанистичке секте најопасније и најагресивније, али и да их, на срећу, код нас има мало. Злочини са елементима ритуала нису били ријеткост у Србији, а Луковић каже да до тога не долази одмах, већ траје годинама.
Отуђење знак упозорења
Психолог Зоран Миливојевић наводи да деструктивни култови најчешће врбују људе који се налазе у кризи смисла, и да су то по дефиницији млади, они који траже себе, свој пут.
– Дјеловању секти подложни су и старији, усамљени људи, онима којима недостаје осећај припадности. Све њих карактерише анксиозност, страх од онога што будућност носи, а секте нуде чврст поглед на свијет, дају рјешење. Отуђење појединца од породице и пријатеља први је знак упозорења. Секте стварају социјалну зависност, па се промјена у понашању најприје примијети. У другој фази врбована особа ишчитава литературу, покушава да шири идеологију, постаје мини проповједник.
Школе као брана
Стручњаци се слажу да је превенција најбоља заштита од дјеловања секти, поготово у адолесцентном добу. Из Министарства просвете наводе да је Законом о средњем образовању и васпитању предвиђена обавеза сваке школе да годишњим планом креира програм заштите од насиља, злостављања и занемаривања и програме превенције других облика ризичног понашања. Напомињу и да установе ове програме планирају на основу праћења образовних и васпитних потреба ученика, окружења у коме школа ради.
