ЧИТУЉА УБИЈЕНОМ ГРАДУ: Крај заједничког живота у Павиљону „Е”

Приштина донела одлуку да исели станаре из зграде у центру града. – Међу невољницима је и Лепосава Стојановић (86)

„Деца нам се нису посвађала!”, понавља Лепосава Стојановић и објашњава себи и другима како је и зашто остала у центру Приштине. Само су ретки и упућени знали где је осамдесетшестогодишња госпођа Лепосава, а онда је прича о њој почела да се шири након одлуке Општине Приштина да је, заједно с осталима, исели из станова у којима су провели живот. Све је почело кад се једна велика земља делила по етничким шавовима, а унутрашње линије које су нацртали комунисти добијале обрисе тврдих будућих граница и подела. У центру Приштине формирала се мала насеобина различитих људи: Срба, Албанаца, Турака, Рома. Павиљон Е, приземна зграда склопљена од бетонских елемената, одлуком Савета Студентског центра постала је 1973. године дом Ружи, Лепосави, Драгињи, Крстињи, Радмили, Севдији, Таиби, Мумину, Самију, Рамадану…

Документ је, за седамнаест незбринутих породица, потписао председник Комисије Сахит Мифтари. Формирала се заједница, смештена између Ректората, Радио Приштине, Филозофског и Филолошког факултета, Универзитетске библиотеке, од деведесетих година ту је православни Храм Христа Спаса, а од 1999. католичка црква посвећена Мајци Терези. Све ове институције гледају у јадне, запуштене зградице, у којима се још одржавају трагови живота некадашњег града. Ниједна од њих нема оно што чува, одржава и крије ова беда.

Косовски министар за заједнице и повратак Далибор Јевтић разговарао је с градоначелником Приштине Шпендом Ахметијем, некадашњим прваком покрета „Самоопредељење”, и закључио да су се „негде сложили и да нико неће бити принудно исељен док се не нађе трајно решење”. Да ли је тако и има ли уопште смисла раздвојити ове људе?

Звони звоно пустог, лепо окреченог и уређеног Храма Мајке Терезе. Црква Христа Спаса закључана је катанцима албанске Општине Приштина, а испред главних врата је смеће – у њу не може ни верник, ни свештеник. Улаз у Универзитетску библиотеку, која се некад звала „Иво Андрић”, а сада је „Петар Богдани”, покрио је портрет Скендербега. Испред факултета празно – на месту где је био споменик Вуку Караџићу грађевинска рупа, код срушеног Његоша израсло велико дрвеће. Испред Ректората, уместо Доситеја Обрадовића, стоји Хасан Приштина с маском против ковида 19 на бронзаном лицу. На Радио Приштини застава Републике Албаније.

Све што би требало да чувају поменуте институције налази се у овим баракама. У њима се чува град, у њима је претекло његово господство и потреба да човек чува човека, у њима су добри обзири и поштовање, у тој сиротињи живи последња Приштина.

Један од етнички најчистијих градова у Европи одлучио је да уклони живот који га је саградио. Прексиноћ је у Павиљону Е избио пожар. Помоћна просторија код стана Драгиње Стаменковић је изгорела, ватрогасци су интервенисали, дошла је полиција, звали су Општину – нико се није јављао. „Ово је усмерено или против нас или против Општине. Како се до сада никад ништа није запалило?”, каже Лепосава Стојановић.

„Дошао је један комшија и лупао по вратима: ’Запалили су нас, запалили су нас! Бежите!’ Она је стара жена, неће да отвори врата свакоме, треба да чује глас некога кога зна и коме верује”, каже Азра Латифи, која брине о баки Лепосави, и додаје: „Све у свему, ако не говорим о себи, хоћу да говорим о њој. Жао ми је што ово морам да кажем, али Лепосава нема годиште, да мисли да ће још пет година да живи.

Немаш речи…” Азра, као и већина станара ове зграде, зна само једно – да власти хоће да их избаце из сиротињских станова које су добили, зарадили и заслужили. Нема никаквих гаранција, нити сигурности да ће им имовина бити надокнађена. Речено је да ће им Општина плаћати кирију у наредних пет година и да сами нађу смештај. Азра је завршила психологију, млада је, савршено говори српски језик.

„Ја сам се с Иваном играла адвоката, тако смо училе језик – ја српски, а она албански. Кад се посвађам са својим братом, онда је Ивана адвокат, а кад она има свађу са својима – ја сам адвокат.”

Данас прави адвокати слежу раменима док им објашњавају шта се овде дешава и ко је у праву. На закључак да имају још три дана да се иселе, бака Лепосава готово виче: „Боже, не дај! Не идемо ни живи ни мртви одавде. Не тражимо њихово, а они нама траже наше станове. Кад ми тражи стан, нека ми обезбеди стан.”

Неки станари Павиљона Е овде су дошли после сукоба 1999. Међународне организације су их избацивале јер су се ту нелегално усељавали, док су се неки договорили с власницима и остали да ту живе. Азиз Пајазитовић доспео је у Павиљон из Медвеђе и уселио се у стан Руже Младеновић. У међувремену је чуо да је она умрла и сада моли њену ћерку, за коју не зна како се зове и где живи, да дође и да сачува своју имовину.

У вреви помешаних осећања, сиротињског стида и беде, испод креча на зидовима избијају неки стари графити. Траг о себи оставили су: Љуба, Вука, Тони, Даић. Данас ни та прошлост нема смисла. Систем је овим људима јасно поручио: Не можете више да се кријете, од вас је потребнија гаража за нову елиту, која друге не познаје и не жели да их види – раселићемо вас и даћемо вам новац за кирије. Овим се завршава један град и његов, двадесет година, тајни и одбачени живот. Где ће се обновити идеје које су овде преживеле?

Ту где се, у кућним папучама, без струје, по мрклом мраку тресе бака Лепосава ускоро ће бити скупоцени аутомобили оних који управљају овим установама и градом. Без обзира на њихову моћ, остаће сведочанство да су уништили последњи траг града, али – што рече Џони Штулић – „точак ’мерцедеса’ није точак историје”. Један обичан списак станара и њихових лепих имена: Ружа, Лепосава, Драгиња, Крстиња, Радмила, Азра, Севдија, Таиба, Мумин, Сами, Рамадан…, постао је документ и читуља убијеном граду.