Четврт века од преговора у Рамбујеу: Да ли Курти данас ради оно што је некада радио Тачи?

Некадашњи српски премијер Никола Шаиновић и један од представника Србије на преговорима у Рамбујеу у Француској у фебруару 1999. године, коментаришући четврт века од овог догађаја, каже за РТ Балкан да је Србија знала да је у питању „само пролазна станица ка бомбардовању“, али да није могла да одбије да учествује у преговорима.

Он наводи да преговори у Рамбујеу нису посебан догађај, већ да је ситуација почела да се развија и пре тога.

Америка се, како истиче, још у јулу 1998. године определила за рат.

„Са тадашњим лидером Албанаца Ибрахимом Руговом 1998. године смо разговарали о враћању ђака и студената у образовни систем, потписали споразум и направили технички договор. То је урађено уз посредовање Ватикана, а споразум је требало да ступи на снагу у октобру 1998. године. Уз посредовање данашњег америчког амбасадора Кристофера Хила, водили смо преговоре о изради докумената о самоуправи на Косову“, објашњава Шаиновић за РТ Балкан.

Он напомиње да су ови процеси покренути у циљу да се избегне сукоб и да су се, у том тренутку, добро одвијали, уз сагласност обе стране.

„Американци су, међутим, променили страну, напустили Ругову и јавно подржали Ослободилачку војску Косова (ОВК). Бивши Амбасадор Сједињених Америчких Држава при Уједињеним нацијама Ричард Холбрук и Кристофер Хил јавно су подржали ОВК, сели са њима, објавили фотографије и видео-снимке. Реч је о јулу 1998. године, тада се Америка определила за рат“, подвлачи Шаиновић.

Он истиче да Ругова, иако је био за независно Косово, није био за рат, већ је очекивао да тај циљ постигне политичким путем. Американци су, додаје, били за рат и определили се за ОВК.

Као увод у сукоб, Мисија Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која је требало само да изврши верификацију спровођења закона, претворила се у заштитника ОВК. Како наводи наш саговорник, када је та заштита довела до тога да се део ОВК обнови и врати у дејство, заказали су преговоре у Рамбујеу. Догађаје у Рачку употребили су као повод, иако је то била само једна од акција која се одвијала.

Србија би једним потписом требало да потпише окупацију и независност Косова

„И дошли смо у Рамбује. Ми смо знали да је то само пролазна станица ка бомбардовању, али нисмо могли да одбијемо да учествујемо у такозваним преговорима, којих није ни било. Прво су нас Американци замајавали причама о аутономији, прескачући нулто питање а то је питање суверенитета, чија је држава, па онда чија је самоуправа. Пошто су видели да смо чврсти по питању суверенитета, изашли су са документом у коме има 70 ситно куцаних страна, али последње две су важне“, објашњава Шаиновић.

Он напомиње да документ није понудила контакт група, јер је представник Русије у Рамбујеу рекао да та држава није видела пакет и самим тим га није усвојила, нити га подржава. У питању је, додаје Шаиновић, био предлог Запада, тачније Сједињених Америчких Држава.

Шаиновић каже да последње две стране документа предвиђају да НАТО има право да запоседне територију, ваздушни простор, територијалне воде, луке и аеродроме у Савезној Републици Југославији. Припадници НАТО-а, такође би могли да носе оружје по свом нахођењу и да лише слободе, како пише, кога они сматрају да треба и да га изведу пред одговарајућег службеника.

„Предвидели су да то траје три године, након чега би била организована  међународна конференција која ће решити статус Косова у складу са вољом народа. Другим речима, ми би требало да будемо три године под окупацијом и да треће године Косово гласа референдум и да га Србија призна као независно“, додаје Шаиновић.

Према његовим речима, Србија би једним потписом требало да потпише окупацију и независност Косова, што је, наравно, одбијено.

Како даље наводи, уследило је бомбардовање, с обзиром да је поменути документ био ултиматум, који је Србија одбила.

„Да је успело, не би и данас тражили од Србије да нешто призна“

„Када су видели да ни под бомбардовањем тадашња СР Југославија не може да се натера да испуни Рамбује, онда су Американци предложили Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, у којој пише све оно што смо у Рамбујеу изнели као црвене линије. То су суверенитет Југославије, разоружање ОВК, итд… Све што смо рекли да морамо да добијемо, они су нам понудили и то смо тешка срца прихватили као минимум“, појашњава Шаиновић.

Међутим, додаје, и данас остаје историјско питање: „Зашто нам то нису дали у Рамбујеу кад су нам дали два и по месеца касније?“

„Ми смо им и тада говорили шта нећемо прихватити, очигледно им је био потребан рат да би остварили циљеве које данас остварују. Све у свему, Рамбује је био једна тактичка вежба, како би се направио ултиматум на начин да га ми не можемо прихватити. Затим су покренули бомбардовање, тада замишљено на 50. годишњицу НАТО-а, пројекат управљања светом, Америка прети, НАТО бомбардује и земље се повинују њиховој наредби. То у Југославији није успело – неки кажу ‘ви сте се повукли’, јесмо, али да је успело не би и данас тражили од Србије да нешто призна“, каже наш саговорник.

План у три фазе – Курти ради оно што је некада радио Тачи

На питање можемо ли преговоре који су се догодили пре 25 година, повезати са данашњом ситуацијом у Србији, одговара потврдно, јер је, како каже, у питању исти пројекат.

„Американци отворено говоре о 30-годишњем пројекту независног Косова. То су и раније говорили, од пре деведесетих. Да не буде никакве превелике мистерије, то је пројекат распада Југославије из половине осамдесетих, тзв. Југославија после Тита, на осам делова – шест република и две покрајине. То је осујећено тиме што је Милошевић 1989. године променио Устав и тиме се смртно замерио Американцима, који су га до тада сматрали реформатором. Тада је, наравно, и Косово требало да добије независност“, напомиње Шаиновић.

Он истиче да Аљбин Курти данас ради исто оно што је својевремено радио Ибрахим Ругова, и, након њега, Хашим Тачи.

„Тачи је одрадио други део, а за трећи им није одговарао јер није хтео да сиђе са власти. Затим су га послали у Хаг и довели Куртија, који обавља трећу фазу истог пројекта. Трећа фаза, по Американцима, треба да се заврши као Српска Крајина. По њима, све је завршено онда када су Срби протерани и онда кад Србија буде принуђена да призна независност Косова, јер док Србија не призна онда то неће бити независна држава“, закључује Шаиновић.