За историчаре је непобитна чињеница да су размере злочина који су Турци починили Јерменима с пролећа 1915. такве да он представља геноцид — намеру уништавања народа.

Историчар Чедомир Антић објашњава да је током Првог светског рата, те 1915. године, када је Османском царству већ почело да иде лоше на фронтовима, започео процес који је подразумевао потпуно истребљење мноштва народа у источним крајевима тог царства све до данашње Сирије.

„То је био државни терор. У то време су Османским царством владали официри преко једног од тих великих комитета, који су од 1908. године покушавали да реформишу велико царство. Ти злочини су били масовни, подразумевали су уништење читавог становништва и процењује се да је више од милион Јермена страдало, а јерменски извори кажу и више од милион и по“, каже Антић за Спутњик.

Дешавања 1915. године је тако видео и тадашњи немачки амбасадор у Османском царству и чињеница да је реч о ратном савезнику није га спречила да у телеграму канцелару Холвегу поручи:

„Околности и начин депортација показују да је циљ турских власти уништење јерменске расе у турском царству.“

Појам геноцида тада није постојао, али га оцена о уништењу народа сасвим описује.

Турска серија тешких злочина

Тешких злочина Османлија над Јерменима је, међутим, било и пре тога. На њих указује професор Филозофског факултета у Београду.

„Пошто су Јермени били већина на великим просторима источне Мале Азије, они су према мишљењу вођства Османског царства значајно угрожавали саму колевку царевине. Тако је већ деведесетих година 19. века дошло до првих масовних злочина над Јерменима. И ти злочини су били велики и тешки.“

Антић напомиње да су због свега тога после Првог светског рата савезници тражили стварање јерменске државе, не у максималним границама из средњег или старог века, када је Јерменија била доминантна држава на Блиском истоку, већ у границама које обједињују етничке крајеве Јермена, са врло важним областима на истоку Мале Азије и са излазом на Црно море код данашњег Трабзона.

Велике силе на челу са САД миром у Северу тражиле су и добиле стварање независне уједињене јерменске државе, чак и у крајевима где Јермена више није било, напомиње наш саговорник.

Савезници су, стицајем околности, одустали од тога да Турској наметну мир у Севру, а пошто је у Турској изведена успешна револуција Кемала паше Ататурка слаба независна Јерменија је потиснута са дела своје територије и касније је као социјалистичка република постала део Совјетског Савеза.

Јермени као узор и Србима

Јермени су, како Антић каже, свесни да не могу да узму ниједну од области где су некада живели, али они воде активну и снажну политику, захтевајући да свет призна да су Турци над њиховим народом извршили геноцид.

„Парадоксално је да Турци, који су велики савезници Бошњака у БиХ и који прихватају читав наратив о Сребреници, одбијају да прихвате да је то над Јерменима био геноцид и аргументи су им врло слаби. Једини озбиљан аргумент је да тек од 1945. године, од краја Другог светског рата, важи Конвенција о геноциду. Међутим, чињеница је да тај огроман злочин личи на Холокауст и уништење Срба у НДХ. Чињеница је и да се Сребреница од тога значајно разликује и да није тако тежак злочин као што је био геноцид над Јерменима“, каже овај историчар.

Антић због тога закључује да Јерменија, која деценијама предано ради на свом циљу, може да буде узор Србији и Србима.