02.09.2021. - 10:51
AP Photo / Darko Vojinovic
Док одлагање пописа у Црној Гори има за циљ скривање броја Срба у овој држави, на територији Србије отвара се питање нове квази нације. Уколико би се на предстојећем попису свега 300 грађана изјаснило као Војвођани, држава Србија би била обавезна да их призна као националну мањину, иако је термин Војвођанин део заветне српске мисли 19. века.
Да ли потенцирање војвођанског питања у сусрет попису становништва Србије, а истовремено избегавање да се попишу Срби у Црној Гори, али и Словенији, најсликовитије показује не само како се политички функционализују препоруке Савета Европе зарад геополитике реконфигурације Балкана, већ и како се у моделу стварања политичких нација мало тога променило од манифеста Анте Старчевића који је тврдио да „у Хрватској краљевини нема другог политичког народа осим хрватског народа“.
У прилог оправданости питања говори и позив који је ових дана, уочи пописа становништва у Хрватској, Србима упутила организација Хрватског удружења православних бранитеља и припадника непризнате Хрватске православне цркве – да се изјасне као православни Хрвати.
Прецртати Србе, уписати и вештачке нације
Професор Часлав Копривица са Факултета политичких наука у разговору за Спутњик указује на чињеницу да је прећуткивање српског националног корпуса и истовремено инсистирање на вештачким нацијама, део истог пакета.
Уколико се, каже, не одржи попис становништва у Црној Гори на којем ће бити могуће идентитетско изјашњавање, већ од 2023. године они ће имати фактички административну регистрацију становништва и ресурса што значи да неће бити пописивања и неће бити могуће установити колико на пример има националних Срба.
С друге стране, упозорава наш саговорник, уколико би се на евентуалном попису у Србији 300 људи изјаснило да су Војвођани, по сили закона то би постала правна и политичка чињеница унутар државе Србије.
Такође, још једна несувислост лежи у питању како то да инсистирање на Војвођанима иде увек уз објашњење да је то препорука Савета Европе, док исте препоруке не важе за Србе у региону.
„Запад је слао поруке охрабрења Кривокапићу да не треба журити са пописом из чега се види да је сасвим легитимна ствар да се у Црној Гори питање националног изјашњавања избегне. После промене власти у Црној Гори једна од горућих тема била је попис. Идеолошке снаге које су изгубиле на изборима сматрале су да то може да угрози државу Црну Гору. Намеће се здраворазумско питање ако један нормалан цивилизацијски чин може да угрози ту државу онда значи да са том државом нешто није у реду. Одлагање пописа је показатељ да и актуелне власти настављају са политиком идентитетског инжињеринга“.
Копривица подсећа да су некадашње власти имале амбицију да се у сарадњи са страним елементима пре свега са Западом баве идентитетским, националним инжињерингом на територији Црне Горе.
„На прошлом попису урађеном 2011. појавила се аномалија да иако је Црна Гора самостална држава број изјашњених националних Црногораца је био далеко испод 50 посто. Притом је вршен масовни притисак на грађане Црне Горе да се изјасне као Црногорци као што је допуштена и могућност вишеструког српско црногорског изјашњавања. Како попис не препознаје категорије двојних идентитета, сви они који су се у некој варијанти изјаснили као Црногорци-Срби или обрнуто били су заведени као Црногорци. Ако све то имамо у виду онда је потпуно јасно да је за власти које су на нелегалном референдуму исходовале независност Црне Горе, повећавање броја националних Црногораца и драстично смањивање броја националних Срба на попису било прворазредно стратешко питање. Ако је то стратешко питање за једну државу то значи да она мора да води једну врсту тихог грађанског рата против дела свог становништва што је не само незаконито, неморално него се противи здравом разуму“.
Неко би да створи националност Војвођанин
Иницијативу групе странака да се одредница „Војвођанин/Војвођанка“ на попису становништва у Србији 2022. године класификује као посебна национална припадност историчар проф др Горан Васин назива бесмислицом.
Он објашњава да је очигледна тенденција злоупотребе магловитог појма Војвођанин који се користи у сврхе прављења нестабилности, политичке кризе, као покушај нарушавања целовитости суверенитета или стварања неке нове нације. Реч је каже о апсолутној злоупотреби чињеница. Јер, основа појма Војвођанин је везана за српску Војводину, српску елиту, српски 19. век , српску заветну мисао која је дубоко утемељена на историјским традицијама немањићке државе и светосавља, а коју су пречански Срби у Хабзбуршкој монархији баштинили кроз 18. и 19. век.
„Термини српска Војводина и Војвођани везани су за Мајску скупштину одржану 1848. године у Сремским Карловцима када је акламацијом српске елите формирана српска Војводина на челу са војводом Стеваном Шупљикцем и када је митрополит Јосиф Рајачић извикан за српског патријарха. Прича о српској Војводини функционише у Хабзбуршкој монархији и то је основна идеја српске духовне и политичке елите. Свако друго тумачење овог појма груба је злоупотреба историјских чињеница“.
Опробани модел
Ово је први корак, како упозорава, ка покушају стварања политичке нације. Други би могла бити Црква.
„Формирања нових политичких нација опробани је модел са којим се кренуло после Другог светског рата. Подсетимо да су ти покушају увек били праћени притисцима на СПЦ као кључног стожера Срба, чувара српског идентитета и духовности. Процес растакања свега српског ишао је кроз разне моделе формирања МПЦ или неких наивних покушаја стварања ЦПЦ како би се створио раскол и на тај начин покушало вештачко формирање нације“.
Одлагање пописа у Црној Гори због политичких разлога, притисак на Србе у Хрватској кроз причу о Хрватској православној цркви као и потенцирање војвођанског питања и он, попут Копривице, сматра делом истог пакета. Концепт, сматра Горан Васин, није нов и ако се осврнемо на прошлост, то што се данас дешава видели смо и 1804,1878, 1914. па на даље. Циљ је и тада и данас исти. Решавање српског националног питања кроз 19. и почетак 20. века подразумевало је свођење Срба који су у геополитичком историјском и сваком другом смислу чинили окосницу или кичму Балкана, на меру Запада, а касније и очекивања ЕУ.