Часлав Д. Копривица: Диктатура империјалног сјећања као залога континуитета злочина

Часлав Копривица (фото: Искра)

Америчка псеудоимперија очекује да прихватимо да нам они тумаче нашу прошлост – да би могли да нам одређују будућност

Након што је њемачки амбасадор у Србији Томас Шиб, срачунато искористио „посипање пепелом“ за 6. април 1941. (интервју Политици 6. априла 2021) као претекст да дан касније јавно изнесе становиште своје државе о „оправданости“ 24. марта 1999. (РТВ Војводине, 7. априла), јавила се америчка амбасада (Фонет, 9. априла) да „исправи“ Шибову, нема сумње, тактички употребљену реторску фигуру, којом је Агресију 1999. назвао „контроверзном“. Њемачки амбасадор је, наиме, имао толико, макар и цинично пласиране „пристојности“ да оваквом формулацијом уважи чињеницу да је за Србију и српски народ овај рат био срамота и злочин без примјера у другој половини ХХ стољећа – макар на тлу Европе, што је, претпостављам, познато свим страним дипломатским представницима који су у овој земљи провели више од мјесец дана службе. Међутим, вашингтонски надзорници Србије (а, на одређени начин, видимо, и Њемачке) – усред салве негативних изјава на Шибову изјаву, похиташе да га исправе оцјеном да став о „неизбјежности“ Агресије „није ни нов нити контроверзан“, те да се у погледу таквог тумачења „слажу многе земље“. Овим се не само Њемачкој даје лекција какав се тон има држати према Србији и Србима него се, у „најбољим“ традицијама неоколонијалне „дипломатије“, српском друштву шаље порука да САД савршено не занима мнијење Срба о злочину које је над њима починио НАТО, чак и на нивоу права насиљем погођених да то сматрају и називају насиљем.

Америка очигледно истрајава у виђењу да је Агресија из 1999. била „неизбјежна“, што врло вјероватно значи да би под сличним околностима – када би то данас смјеле – поновили Злочин од прије 22. године. Оправдавати и даље оно што су већ урадили било би исто као да је Западна Њемачка, рецимо, неке 1963. званично изјавила да је 6. април 1941. био „неизбјежан“. Али та Њемачка, из априла 1941. је поражена – иако нам и даље не „опрашта“ што нас је три пута у једном стољећу напала и десетковала. Америка из марта 1999. то (још) није; или макар још није довољно сазрела да напокон усвоји морално-историјску лекцију да њено насилничко понашање – у име заштите „Слободе“ – није ни морално долично нити цивилизацијски допуштено.

Реакцијом америчке амбасаде багателише се Шибова недовољно „натистички“ ортодоксна оцјена да је Агресија из 1999. била „контроверзна“ – будући да се, према њеном увиду, у погледу моралности Злочина „слажу многе земље“. „Многи“, познато је из елементарне логике, није исто што и сви, чак ни што и „већина“ – као што се, уосталом, убједљива мањина земаља-чланица УН слаже с оваквом оцјеном Агресије 1999. С друге стране, „дефиниција“ контроверзнога јесте отприлике ово: оно што истовремено изазива различита, међусобно неспојива тумачења. Из свега можемо закључити да за америчку амбасаду/Америчку владу чињеница да је у јавном мнијењу Србије 1999. препозната као Агресија и Злочин, да и не помињемо мнијење већинског дијела човјечанства, нема никакав значај – чак ни такав да се то узме у обзир макар као околност која овај догађај квалификује као „контроверзан“. Не, за њих је сагласност „многих земаља“ (читај: земаља-агресора и њихових помагача) равна универзалној сагласности, а сви остали – као и да не постоје. У нормалном, когнитивном, персоналном смислу ставови о Агресији не само Србије него и Русије, Кине, Индије и многих других напросто се не рачунају. Псеудоимперијална врхунска дрскост или порицање стварности некога сужене моралне когниције – то препуштамо читаочевом слободном суду. Узгред, неке земље које су формално, односно фактички подржале Агресију 1999. – Шпанија (земља-учесница), Грчка (није гласала против унутар НАТО) и Румунија (уступила ваздушни простор) – нијесу прихватиле њен главни исход: проглашење „независности Косова“. Да ли за Америчку владу и ове три земље подразумијеване у „морално-акционом фронту“ земаља које баштине континуитет Агресије?

У језгровитом, али по пројављеном моралном аутизму „разоружавајућем“ саопштењу америчке амбасаде у Београду садржана је још једна крајње важна порука: „У средишту наше пажње је садашњост, а требало би да буде и будућност, али о прошлости морамо имати јасну слику“ (текст превода смо незнатно кориговали, у складу са српским правописом и семантиком, од које се у преводу с енглескога благо одступило). „Наша пажња“ односи се, претпостављамо, на, од 2000. стално призивани „заједнички рад Америке и Србије“ на „заједничкој будућности“ и добробити „Региона“. Другим ријечима, ако себи желимо добро, треба да на темељу њихове интерпретације наше прошлости – или: на основу њиховог владања нашом историјском свијешћу – прихватимо „свјетлу будућност“, коју нам, „несебични“, какви јесу, својски спремају. Будући да је темељ те будућности, како видимо, „неизбјежност“ 1999. тада можемо претпоставити да би у њој требало бити доведено до краја оно што је започето (или прије: настављено) те године Темељ наше будућности – под њиховом диригентском палицом – треба да буду наше жртве из 1999. и не само тада. Кривицу за те жртве треба да преузмемо ми – наиме, ми из прошлости, а не они, јер су они били „принуђени“ да дјелују, дакако из „моралних разлога“.

Америчка псеудоимперија, заједно са сателитским (а у пројекцији можда и поново посве осамостаљеним империјализмима, попут њемачкога), очекује да прихватимо да нам они тумаче нашу прошлост – да би могли да нам (и надаље) одређују будућност. „Јасна слика о прошлости“ значи да се очекује да се с њиховим оправдањем сопственог злочина према нама опходима као с неупитном морално-историјском чињеницом, и да на крају – као што су то учинили најславнији примјерци из „врсте“ друге Србије – напросто усвојимо њихову интерпретацију наше прошлости и нашег идентитета као своју. То је циљ сваког агресора – да жртва агресије његово виђење усвоји као да је властито, чиме се агресија нормализује, и тиме као агресија престаје да важи.

Какве то посљедице може имати и, нажалост, већ је имало, можемо видјети на примјеру Њемачке и Аустрије, које се Видовдана и 28. јула 1914, када је Беч објавио рат Србији, и данас сјећају отприлике на исти начин као и 1918. Зато нам се, поред осталога, и десио 6. април. Империјална политика сјећања у најдословнијем смислу јесте геополитика. Њихова неревидирана, на преокретању односа добра и зла заснована сјећања нас убијају – најприје симболички-виртуално, а ако им се пружи прилика – и збиљски. Зато је борба за сјећање – не за наше сјећање, већ на праведно сјећање, поред осталога и на 1999. – обавезан и вјероватно најбезболнији облик борбе да нам се 1999. више не понови.

У том свјетлу, индикативно је како амерички псеудимперијализам ових дана упоредо води борбу за утјеривање својег сјећања на 1999. у Србији, и на Сребреницу 1995. у Црној Гори. Америчка амбасада у Подгорици тражи да се нова црногорска власт службено сјећа на Сребреницу према њиховом диктату, што је изазвало озбиљну кризу тамошње власти. Према њиховом предрском поимању, све оно што оправдава све њихове агресије против нас деведесетих и у нашој јавности мора остати „нетакнуто“. Занимљиво је како се земља за коју прошлост тобоже није важна – нарочито у поређењу с будућношћу – толико предано „стара“ о туђој прошлости, јасно је у које сврхе.

Ми, међутим, ако желимо истинску слободу и заиста лијепу будућност, морамо се најприје изборити за морално право суверености властитог сјећања, што је претпоставка могућности вођења дијалога с другим, па и с онима другачијих виђења, укључујући и америчко. Пристанемо ли пак да нам други, и то онај други који се и даље поноси својим некадашњим и садашњим непријатељством према нама – диктира своје „јасне слике“ о злу које нам је нанио – као истину о „неизбјежном“ добру, изгубићемо, и као појединци и као друштво и као нација, капацитет моралне субјективности, и бићемо сведени на нијеми субхуманитет.

Њихово агресорско сјећање о ономе што су нам урадили није само средство моралне и правне екскулпације – и пред сопственим јавностима, и пред трећим земљама, и за данас и за убудуће – него је и залога могућности понављања нечега таквога. Да то није само хипотетичка могућност види се по њемачком „понављању“ 1914. – и 1941. и 1991. (односно 1999). Не треба пропустити да се у том склопу помене мање упадљиво, али морално ни у чему прихватљивије – врло активно турско учешће у агресијама на Српску и СРЈ деведесетих. За разлику од Њемачке, Турска се ни у којем смислу не осјећа ограниченом, нити искусује било какву моралну нелагоду због тога што се изнова враћа да путем нових убијања оживљава сјећања на своју вишестољетну злочиначку прошлост по српским земљама. Тамо су јањичари и даље „на цијени“, 1371. и 1389. вјероватно су биле „неизбјежна“, док се 1804. посматра слично побунама Курда.

Саопштење америчке амбасаде, чије смо премисе и консеквенције у најкраћем покушали да предочимо, поучна је и за све оне међу нама који се, управо на дискурзивном трагу вашингтонско-берлинско(-бриселских) „доброчинитеља“, грчевито позивају на двојну идеологему заборава-прошлости-и-окрет-будућности. Да подсјетимо, то су: „проевропске“ политичке и „друштвене снаге“, онај дио „друге Србије“ који ипак не би ишао дотле да се у нашим школама учи о Рачку, Маркалама и Сребреници, и, не на посљедњем мјесту, енергично у долазећē загледани предсједник Вучић, и по цијену Љевишке и Високих Дечана.

Послије оваквог саопштења из америчке амбасаде недвосмислено је јасно – мада политичко-историјски разборитији у погледу тога нијесу ни раније могли бити у сумњи – да када нас непокајане земље-агресори из 1999. позивају на „окретање будућности“, под тиме подразумијевају остављање нетакнутим њиховог тумачење наше прошлости, без обзира на то што је то за нас (1999) било питање опстанка, живота и смрти, а за њих један од десетина ратова вођених у претежно злочиначкој историји америчког ХХ вијека. Њихова „пружена рука помирења“ претпоставља наше признање сопствене кривице за сопствене невино страдале. Дакле, „сарадња“ с њима – под њиховим условима – примање је бомби, другим средствима. Прихватити њихово сјећање на наше жртве, штавише допустити да се уопште јавно – макар овдје код нас – симболички (а и дипломатско-политички) некажњено „сјећају“ на наше невино страдале на овакав начин – значи пристати на наставак Агресије, која, што се њих тиче, никада послије 10. јуна 1999, није преста(ја)ла.

И заиста, то што нам се нико од земаља-агресора никада није извинио није случајност, тек ствар империјалне ароганције оних који се никада не извињавају, осим ако баш морају. Не, они нам се не извињавају прије свега зато што све вријеме послије 1999, па и послије „демократских промена“ Петог октобра, настављају да спроводе исте задатке, чији је коначни циљ: тотална контрола Србије и српског народа, ИЛИ, ако прво не буде ишло: геополитичко имобилисање српских држава, уз економско сиромашење и популационо „отицање“. Ријечју, они који су нам били непријатељи (и) 1999. то су и данас, и када они позивају на „сарадњу“, „окретање новог листа“, па и када овдје отварају своје фабрике – они и даље, уз спољашње тактичке модификацију – раде на остваривању истих циљева као 1999, 1995, 1991, 1941, 1914…

Ми смо у ХХ стољећу били суочени са три ултиматума – сва три срачуната да произведу одбијање, чиме би се изумио изговор за оно што ће потом услиједити: „неизбјежни одговор“, с циљем далекосежног брисање не само српске/југословенске државе, као самосталне политичке цјелине, а камоли као било каквог геополитичког чиниоца, него и за масовно (још од 1914. „протоколатералног“) уништавање српског народа. Не само што се у сва три случаја (1914, 1941. и 1999) понавља сличан образац него и међу њима постоји и нека врста симболичке каузалности. Наиме, земље-агресори се „персонално“ мијењају, али се уопште не труде да изумије нове сценарије за инсценација масовног уништавања Срба, већ се, по начелу трансепохалне солидарности империјалног мишљења и дјелања, користе готови драмско-наративни обрасци.

Агресивни, славофобни англо-германски империјализам[1] не одриче се својих криминалних традиција, које, поврх тога, жели да учини и темељем нашег сјећања, а тиме и наше будућности – под њиховим чизмама. Иако се чини да смо casus belli у другом случају произвели искључиво ми, војним ударом 27. марта (против Владе која је Тројном пакту, често се заборавља, приступила под пријетњом), што би значило привидно одступање од ултиматумског обрасца из 1914. и 1999. Међутим, управо је Томас Шиб у својем првом од поменута два интервјуа, оном тактички „покајничком“, којим је спремао подлогу за реафирмацију Агресије, рекао да се агресија на Краљевину Југославију није могла избјећи, зато што су планови за већ били спремни, а одлуке суштински биле донесене већ неколико година раније.[2] Исто, уосталом, важи и за агресије из 1914, и 1999.

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 10. 4. 2021)

Напомене

[1] Славофобија – нарочито србофобија и русофобија – није забрањена „кôдом“ политичке коректности, зато што она не функционише као начелна обавеза забране ксенофобије, шовинизма и јавнодискурзивне дискриминације, већ као таксативни попис оних појединачних етничких, расних, „сексуалномањинских“ и иних скупина које није допуштено вријеђати и угрожавати. Све друго је, прећутно се претпоставља, као и досад, дозвољено, па отуда не чуди што се на Западу листом не придржавају „ловостаја“ на морални, а по „потреби“ и физички одстрел Срба и Руса. То је посљедица околности да кôд политичке коректности није регулисан начелно, већ од случаја до случаја, што вјероватно није ненамјеран пропуст будући да допусте разнородне манипулације – и када је ријеч о угрожености (или „угроженостима“) или када је ријеч о анатемисању одређених, „непоћудних“ народа, који на том списку и даље стоје још од 1914, односно од времена Трећег рајха.

[2] То се може установити само увидом у штампану верзију интервјуа са Шибом, који се на интернету налази само у садржином и обимом доста редукованој верзији.

?>