Бурзановић: Атентат на Павелића извршила је четничка обавјештајна служба, а пуцао је Дражин герилац Благоје Јововић!

Именовање једне улице у Београду именом Благоја Јововића усијало је регион. Из мишјих и осталих рупа појвили су нови скрибомани, политичари, професори, који присвајају или критикују Благоја Јововића, српског осветника који је 1957. године у Аргентини пуцао у Анте Павелића. Након рањавања Павелића је неколико година касније и умро.

Да је Благоје Јововић извршио атентат на Анте Павелића први је објавио Тихомир Бурзановић у књизи „Два метка за Павелића“, издате 2000 године. До тада непознати Јововић своју животну причу испричао је Бурзановићу и то што је након 50 година дошао у Бјелопавлиће. Двадесетак дана дружења са Јововићем било је довољно Бурзановићу да састави његова сјећања на атентат и објави у поменутој књизи. Књига је заправо исповијест Јововића митрополиту Амфилохију у вријеме Васкршњег поста 1998. године.

Јововића и у уџбенике

-Чуди ме да одједном и након 20 година моја књига изазива толико полемика и уздиже у политичке висине. С обзиром да је идеја о давању једне улице Јововићу потекла од групе младих српских националиста из Београда на челу са Игором Максимовићем који су били фасцинирани открићем да је највећег српског зликовца убио Дражин герилац и четничка обавјештајна служба. Фасцинирани књигом и акцијом Благоја они су чак и отпутовали у Аргентину и обишли мјесто гдје је Јововић пуцао на Павелића и његову акцију назвали „Операција Буенос Аирес 1957“. Они су покренули идеју да једна улица у Београду добије његово име, а у току је и иницијатива тих младих људи да се књига „Два метка за Павелића“ уврсти у средњошколску лектиру и прикупљају новац за снимање документарног филма. Треба млади Срби да знају како је прошао онај који је толико зла нанио Србима. Тако да нема потребе за давањем конотација које смо чули претходних дана од назови историчара и квазиаладемика. Нема мјеста за високу политику, већ је ријеч о једном херојском чину који је Благоја Јововића уврстио у ред српских јунака, попут Милоша Обилића и Гаврила Принципа. Благоје је урадио само оно што пише у Библији, „око за око, зуб за зуб“ и ништа више. Дакле, политици нема мјеста у Благојевом атентату, то је еегов чин патриотизма и процјена четничке обавјештајне службе и њених официра да је Јововић тај појединац који може да изврши тај патриотски чин. Умјесто што критикују градске власти у Београду, у Црној Гори, посебно у Даниловграду, требало би да размисле да се пут од Косића до Даниловграда назове по његовом имену. Бјелопавлићи треба да су поносни на таквог племеника који је ушао у ред највећих српских осветника, истиче Бурзановић.

По његовим ријечима сви коментари и изјаве људи који су живјели у Аргентини за вројеме Јововића доста су проблематични, јер је Благоје ваљда најбоље знао како је све урадио и како је све припремано и није требало да тражи историјске архиве како би сазнао нешто више о томе.

-Убио га је као припадник четничке обавјештајне службе, а мотив је преко милион убијених Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу. Иако је Павелић мислио да га освета никада неће стићи стигао га је Дражин герилац и оставио му метак у кичми, након чега је након двије године и умро. И добро је што је имао двије године да се присјећа шта је урадио Србима. Благоје је о свему томе ћутао 40 година и први пут је проговорио када је дошао у родне Бјелопавлиће. Нетачне су произвољне изјаве да је Благоје учествовао у било каквим злочинима, посебно омладине у Даниловграду. Он је био младић од 19 година и био је у пратњи исткнутог морнаричког официра и обавјештајца Јакова Јововића, који му је и рекао и наредио да изврши атентат на Павелића, што је Благоје и урадио. Бесмислене су приче академика Василија Крестића и комунистичког обавјештајца Душана Спасића како је у атентату улогу имала и комунистичка власт у тадашњој Југославији, односно ОЗНА, која је у то вријеме искључиво убијала Србе. Бесмислена је и књига и теза из књиге извјесног Ћулафића из Чикага да је постојала група која је извршила атентат. Благоје је све сам урадио и организовао уз благослов свештеника Радојице Поповића, појашњава Бурзановић.

Заслуга Страхиње Јововића

Он додаје да је добро што је она овај начин шира јавност упозната са Благојем Јововићем и његовом светим чином освете над ратним злочинцем, али треба избјегавати мноштво непоуздних информација које се све чешће објављују о њему.

–Заслуга за мој сусрет са Благојем припада Страхињи Јововићу, његовом рођаку, који је организовао наш сусрет. Током разговора Благоју је била жеља да у књизи буде само оно што је он рекао. Као да је знао да ће након 20 година доћи до ревизије атентата и укучивање у тај догађај људи и комунистичке службе који о свему томе нијесу имали благе везе, закључује Бурзановић.