Британски амбасадор хоће да уређује медије у Србији: Недипломатско дељење пацки непослушнима

Стигавши прошлог лета у Србију, тада нови амбасадор Велике Британије у Београду Едвард Фергусон, представио се као бенигни љубитељ ћевапа чији је први „дипломатски задатак“ био да одведе децу да пробају српске специјалитете.

Врло брзо видело се да је Фергусон светлосним годинама далеко од наивног гурмана, већ да су му амбиције, као и многим његовим претходницима далеко комплексније – подржао је резолуцију о наводном геноциду у Сребреници, подржао ископавање литијума, а сада је мешање у унутрашња питања Србије довео до врхунца својим покушајем да уређује и дневне новине.

Фергусон је, наиме, на свом Икс налогу одлучио да потпуно недипломатски очита „лекцију“ из новинарства дневном листу „Политика“. Уместо да седне и напише добри стари деманти, британски амбасадор одлучио је да ће јавна критика бити далеко ефикаснији притисак на уредништво, па је тако, означавајући страницу овог медија, јавно поручио да је „разочаран“.

Његово разочарење, изазвао је текст „МИ6 против Вулина“, који је „Политика“ пренела са руског портала „Национална одбрана“, а у коме се тврди да је план МИ6 да се ускоро, преко медија и „агената у опозицији“, објаве исфабрикована сведочења, „добијена под физичким притиском и мучењем грађанина српске националности који се седам месеци налази у албанском затвору на Космету, а којима се Вулин оптужује за организацију оружаног инцидента у селу Бањска на КиМ“ (у то време Вулин је био директор Безбедносне информативне агенције – БИА).

„Хеј, ‘Политико’, разочаран сам што нас нисте контактирали и тражили коментар на ове, у Кремљу измаштане глупости. Ипак очекујем више од најстаријег дневног листа у Србији. Како се текст овог типа уклапа у ваше оснивачке принципе?“, написао је на Иксу Фергусон, поделивши линк за њега спорног текста, али и страницу првог издања „Политике“, уводника који је далеке 1905. године објавио Владислав Рибникар под називом „Задатак независне штампе“.

У том уводнику, иначе, цитиран је говор Ота фон Бизмарка у немачком парламенту, где се, између осталог, каже и да је задатак медија „да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе“. А баш то је засметало британском амбасадору. Јер, ко се то, забога, усуђује да „додели ударац“ британским обавештајцима? Зар сви, па и српски медији, не би морали да буду послушници британских интереса, благонаклони и благоглагољиви, кад год је реч о нечему што се тиче ове острвске државе?

„То је још једна илустрација лицемерја Запада и њихових представника који свима држе лекције о слободи штампе, о слободи говора и о основном демократском начелу. Али они то тумаче тако да је штампа и јавност других земаља слободна да пише само онако како то одговара хегемонизму и експанзионизму тих земаља. Такво понашање амбасадора је илустрација једног готово расистичког односа према свим земљама које воде самосталну и независну политику, јер они ту независност тумаче као независност у кретању по интересима западних земаља“, оцењује дипломата Живадин Јовановић.

За њега је незамислив сценарио да српски амбасадор у Лондону дели пацке британским медијима попут, рецимо „Тајмса“, али га овакво понашање британског изасланика у Србији и не изненађује.

„Слобода постоји само дотле док неко подржава хегемонизам, експанзионизам и евентуално униполарни светски поредак. Све изван тога је неслобода, ауторитаризам и недемократија. Само оно што одговара њиховим неоколонијалистичким и експанзионистичким интересима је слобода штампе и говора – и то је демократија. У ствари, у њиховом општем наступу, демократија је маска за експанзију егоистичких интереса и доминације“, закључује Јовановић.

И политиколог Александар Павић овакво држање лекција српским медијима види као „брутално мешање у наше унутрашње послове“.

„Ниједном амбасадору није место да се меша у уређивачку политику медија земље домаћина. Вашингтон, Лондон, Брисел и Париз су сада кренули у цензуру сопствених медија, али и руских медија по целом свету, као и цензуру свега што на било који начин може да се повеже са Русијом, док се Вулин испрофилисао као члан владе задужен за односе с Русијом. Постоји једна стара изјава – ‘немојте да верујете ни једној вести док није демантована’. И Фергусон је, својим врло невештим и грубим демантијем, на овакав начин практично потврдио писање ‘Политике'“, закључује Павић, додајући да се из поступка британског амбасадора, види стара британска навика „да се понашају колонијално“.

„Политика“ је већ дуже време на друштвеним мрежама са Запада означена као медиј који сарађује са државом. У атмосфери нове хајке на руске медије, и уопште медије које читаоцима представљају другачије наративе од оних које Британци или Американци пласирају, поставља се само питање, да ли је следећи корак британског амбасадора да, због овакве „непослушности“ најстаријег медија на Балкану, затражи и забрану „Политике“?