„Бранићу Србију и када будем мртва“ – на данашњи дан 1999. српска хероина дала је живот за отаџбину

На данашњи дан пре 24 године, погинула је, са свега 42 године, током обављања борбеног задатка, када је њена група упала у заседу албанских терориста код Пећи

Љиљана Жикић Карађорђевић, била је Мис Југославије 1978. године, магистар организационих наука и мајка шесторо деце. Отаџбини је дала навредније што има – свој живот, погинула као добровољац на Косову и Метохији на данашњи дан 1999. године.

Рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу, а похађала је музичку и балетску школу. Као дете играла је у позоришту „Јоаким Вујић“, а дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука.

Љиљана је била мис Југославије 1978. године. Имала је два брака и из њих шесторо деце. Њена деца данас живе у иностранству, осим најмлађе ћерке Дине.

Пре него што је отишла у рат на КиМ 1999. године, децу је поверила својој пријатељици којој је дала и новац за потребе деце. Нажалост, након Љиљанине погибије, пријатељица је нестала, а деца су завршила у хранитељској породици. Но, према сведочењу Љиљанине најмлађе ћерке, имали су среће са женом која им је постала друга мама.

На данашњи дан пре 24 године, погинула је, са свега 42 године, током обављања борбеног задатка са још два војника.

Љиљана је била добровољац у ВЈ током агресије НАТО-а на СРЈ и дејстава албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади.

Одликована је Орденом заслуге и области одбране и безбедности првог степена.

Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“ која је објављена 26. априла 1999. године у листу „Свет“ у којој је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Поред те песме, посебно је потресна „Ни гроб ми неће рећи да ме нема“, у којој једина жена добровољац на КиМ, практично предвиђа своју херојску погибију.

Ни гроб ми неће рећи да ме нема

„И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим к’о храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати

ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће

где ваздуха има и где нема, тамо

за све ћу бити и за шта се не зна

и за оно кол’ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни

туђин и лопов да стално плаши

јер Србин не може да се зове робом

Србија – ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје

опрост за грумен нећу дати ником.

Моје ће руке хлеб сваком да нуде,

ал’ Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,

због њих ће погача и отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим к’о храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати,

ни гроб ми неће рећи да ме нема!“

Њена збирка песама „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомену на њу и њену храброст.

Албанци претили Љиљаниној најмлађој кћерки

Дина Галорини, ћерка хероине Љиљане Жикић, говорила је за српске медије о томе како се нашла на мети Албанаца, након што је испричала како су јој Албанци убили мајку.

Прво су албански портали погрешно пренели Динину исповест, представљајући њену мајку као злочинца, а онда су девојци преко Фејсбука почеле да стижу увредљиве поруке и претње.

Када је Љиљана, као једина жена добровољац, ступила ногом на КиМ, Дина је тек кренула у први разред, зато су јој, говорила је за медије, сећања на мајку веома бледа, али се њом неизмерно поноси.

„Била је велики патриота. Чувам њен дневник, у ком пише да ће доћи до бомбардовања неколико месеци пре тог марта 1999. године. Чини ми се као да није могла да издржи кад је све почело и зато је морала да оде на КиМ. И та одлука о пријављивању у војску записана је у дневнику. Према тим њеним исписаним редовима схватила сам да је замишљала да ће отићи у рат, одбранити земљу и вратити се кући. Зато нам на растанку није ни рекла где иде. Били смо сувише мали да бисмо тада схватили шта значе патриотизам, пожртвовање, рат. Док је била на КиМ, није смела да нам се јавља. Није се чула ни са братом, нисмо знали ништа о њој“, рекла је Галорини за српске медије раније, па додала:

„Нама су рекли да је мама умрла тек месец дана после убиства. Нисам знала како да се осећам, све док ме нису одвели на њен гроб. Када сам видела њену слику на надгробној плочи, схватила сам да је заиста убијена и да је више никад нећу видети. Тада су сузе кренуле из мене и нисам могла да се смирим. Свакакве гласине су долазиле до нас, али имам обдукциноне налазе са ВМА у којима пише да је погођена четири пута из снајпера и да је била у војном оделу. Лако је причати о некоме ко није жив и ко не може да се одбрани, али ја знам да је моја мама била херој“.

Навела је и да јој је 2019. године стигао мејл од Небојше Павковића, из затвора.

„Рекао ми је да је видео маму дан или два пре него што је погинула. Причала му је тад да има децу, о свом животу. Он је видео какво је стање тамо и да неће изаћи на добро. Саветовао јој је да се врати кући, али није вредело. Њој је патриотизам био у крви, зацртала је да остане до краја и остала је. Али, до њеног краја. Она је била једина жена која се добровољно пријавила и сви су били фасцинирани због тога, јер је требало доста храбрости за то. Многи су јој пребацивали да је оставила децу и отишла да ратује, али ја то нисам ни у једном тренутку тако доживела. Разумела сам је„, навела је Дина.