Браћа по долару: Кад је Отворена Русија срела другу Србију

Бићемо немилосрдни према свакоме ко жели да угрози безбедност нашег становништва, рекао је недавно председник Србије Александар Вучић на телевизији Прва, осврћући се на терористички напад у Москви и утакмицу Звезда-Зенит у Београду.

У његовим речима да је сит оних „који су бежећи од рата дошли овде да нам соле памет како треба да изгледа безбедносна ситуација у Србији“, активиста Руског демократског друштва Петар Никитин одмах је препознао себе, иако га српски председник није именовао.

Никитин је за „Данас“ потом рекао да то може да се тумачи као претња и да он „никоме није солио памет о безбедносној ситуацији у Србији, већ је само протествовао због рата и диктатуре у Русији“ па се, у основи, због свог противљења власти Владимира Путина и нашао на мети власти у Београду.

Међутим, да је Никитинов „само“ антиратни протест много више од тога, може се посумњати већ и на основу његовог јавног деловања. Али, идемо редом.
Путинов пораз у Београду

Око 200.000 Руса дошло је у Србију за годину дана, известила је агенција АП у фебруару прошле године пишући о „бројнима који су нови живот потражили у братској земљи слободној од угњетавања Кремља“.

У Србији их се задржало кудикамо мање. Према подацима МУП-а Србије, до маја 2023. године за око 30.000 Руса одобрен је привремени боравак.

Руси који су у највећем броју дошли у Србију након почетка сукоба у Украјини 24. фебруара 2022. обогатили су друштвени и културни миље земље, делећи при том са већинским српским становништвом неколико суштинских ствари као што су словенско порекло, православна вера и вишевековне блиске везе две државе и два народа.

Да у томе постоје и нијансе, међутим, показао је поменути извештај АП-а где се либерални Руси, како су названи, ишчуђавају што Срби толико воле руског председника Владимира Путина.

Док они гласају против њега: ако је вероватни резултатима које је за Београд медијима саопштио сам Никитин. Како је пренела агенција Бета, на руским председничким изборима одржаним од 15. до 17 марта, у Београду је гласало 4.726 руских држављана, од којих је 10 одсто гласало за Путина, а највише је освојио Владислав Даванков, око 67 одсто. Подацима које је саопштио српским медијима, Никитин је, уствари, демаскирао самог себе.

Већина оних који су изашли на изборе и гласали у Београду, несумњиво су, дакле, антипутиновски настројени. И управо на том податку падају у воду тврдње да „пропутиновски“ настројена српска власт протерује Русе и отказује им гостопримство у Србији само због њиховог противљења власти Владимира Путина.

Наиме, иако се број оних руских држављана који су гласали против Путина у Србији мери хиљадама, гостопримство у Србији отказано је само неколицини њих. Већ из тога је јасно да разлог протеривања није политичке природе неслагања с властима у Русији, већ неке друге, безбедносне, на пример. Другим речима, да их протерују јер су против Путина, протерали би их много више.

А притом су ови појединачни случајеви добили прекомерну пажњу у прозападним медијима на српском језику, па је и тако створен утисак да је појава масовнија него што уистину јесте.
Гостопримство и гласна мањина

Уз то, није на домет подсетити да свака земља, па и Србија, има дискреционо право да пружи (или не пружи) гостопримство страном држављанину. То је дакле право земље домаћина која доноси процену ко може или не може да живи на њеној територији, а не „људско право“ које вам аутоматски припада и око којег се земља домаћин ништа не пита.

Огромној већини од оних око 200.000 Руса (по рачуници АП-а) Србија је пружила гостопримство и, колико знамо, показала се као гостољубиви домаћин који им је омогућио да овде несметано живе и раде. Па је утолико важније питање чиме се то, и у чије име, бавила она неколицина непожељних, јер њихово протеривање очигледно није било последица хира.

Пре свега, упада у очи да је мањи број њих злоупотребио гостопримство мешањем у унутрашње ствари Србије.

На дванаестом протесту „Србија против насиља“ у јулу прошле године, како је известила Нова С, био је и „руски антиратни активиста Петар Никитин, који је недавно био задржан на Аеродрому ‘Никола Тесла’ две ноћи зато што му није био дозвољен улазак у Србију јер је тако одлучила БИА“.

Никитин је оснивач Руског демократског друштва (РДД) у Србији, организације настале у јесен 2022. у Београду која за себе наводи да је „антифашистичко и антиратно друштво, дакле, оштро осуђујемо… агресивни освајачки рат који је Владимир Путин започео против Украјине“. РДД има само Фејсбук страницу на којој не наводе своје изворе финансирања, али тврде да се не мешају у унутрашњу политику Србије – иако фотографије с антивладиних протеста сведоче супротно.

Замагљивање извора финансирања, иначе, постало је легитимно и када су у питању финансијери, па се тако у годишњем извештају за 2014. америчке Националне задужбине за демократију (НЕД) објашњава да поједини грантови „у нарочито репресивним земљама“ нису наведени по имену корисника, него по фокусу програма јер би сазнања о њиховом раду и сарадњи са НЕД-ом тобоже могла да покрену неку врсту одмазде према корисницима гранта, како су образложили.
Руси против насиља – и Вулина

Оснивач организације која тврди да се не меша у унутрашња питања Србије, Никитин се на протесту појавио са транспарентом „Вулине, време је“. А и сами протести су се врло брзо из грађанских претворили у опозиционе са све политичким захтевима, укључујући и овај који је изнео Никитин.
Али и Влада Сједињених Америчких Држава која је тражила, и добила, Вулинов одлазак с чела БИА.

Порука упућена тадашњем шефу српске Безбедносно-информативне агенције, притом, неодољиво подсећа на један од слогана обојене револуције у Украјини. Ако се томе дода и његова мајица са ликом Алексеја Наваљног, уз учешће на политичком протесту и поруку српском званичнику да му је дошло време, ту су готово сви елементи који недвосмислено указују на директно мешање у унутрашња питања Србије.

Иначе, на истом протесту, наведено је даље у извештају Нове С, летке је делила и невладина организација ЦРТА, и сама посвећена „развоју демократског друштва и грађанског активизма“ као и РДД, али са много транспарентнијом листом донатора на свом сајту. Међу њима су већ поменута фондација НЕД, „Рокфелер фондација“, амбасаде Канаде, Америке, Британије, Француске…

Имајући у виду појављивање на истом протесту и Никитина и ЦРТЕ ваљало би се запитати да ли се Никитин сам сетио да се укључи у протесте, или и његовим деловањем управља иста рука која великодушно подржава рад ЦРТЕ?
Једите код Џоа

Може се оправдано посумњати да страног држављанина, који протестујући тражи смену првог човека безбедносне службе земље у којој тренутно живи, не воде баш идеали демократије. Јер у демократском друштву шефа обавештајаца не бирају странци. Зар не?

Оно што је несумњиво, међутим, јесте да Петар Никитин није страно лице „америчким партнерима“. Напротив, он је, примера ради, био гост на пријему поводом Дана независности САД 4. јула у америчкој амбасади у Београду.

Са НЕД фондацијом међу донаторима или без ње, веза, дакле, заиста постоји, али какве је она конкретно природе то не можемо знати.

Коначно, ако су РДД и ЦРТА били случајни партнери на протестима „Србија против насиља“, и друге невладине организације гаје отворене братске везе са РДД-ом и њеним оснивачем Никитином.

Игром случаја, који већ постаје толико чест да постаје неписано правило, извори финансирања су им свима исти – са НЕД-ом, „Рокфелер фондацијом“ и западним амбасадама као стожером.

Није згорег подсетити како су о НЕД-у писали амерички медији, па да буде јасније како се један „само“ антиратни активиста нашао у амбасади САД.

„Њујорк тајмс“ је још 1. јуна 1986. констатовао да програм НЕД-а личи на помоћ коју је давала Централна обавештајна агенција (ЦИА) 1950-их, 60-их и 70-их година да би ојачала проамеричке политичке групе.

Председавајући НДА Карл Гершман признао је да задужбина преко Стејт департмента контактира са ЦИА у вези с расподелом грантова. А у интервјуу за „Вашингтон пост“ 22. септембра 1991. Ален Вајнстајн, бивши вршилац дужности председника НЕД-а изјавио је: „Много тога што данас радимо, ЦИА је радила у тајности пре 25 година.“
Крокодили долазе

У тексту „Фигароа“ из августа прошле године поново читамо о Русима антиратним активистима који толико интригирају западне новинаре, иако чине мањину међу својом заједницом у Србији, да то већ постаје интригантно.

Дакле, из француског листа сазнајемо да у Београду „колектив мировних активиста покушава да упозори Србе на оно што се заиста дешава у Русији, посебно јавним уметничким наступима“.

Извесни Лав објашњава да се сваке недеље чланови Руског демократског друштва састају у просторијама удружења „Крокодил“.

Можда да осмисле перформанс под насловом „Време је“, несвесни да смо ту представу већ гледали и да смо већ сити западњачке школе режије.

Јер и финансијери „Крокодила“, у чијим се просторијама руски антиратни активисти састају, већ су добро позната имена: Фондација НЕД, „Рокфелер фондација“, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороса, западне амбасаде…

Сви су ту, цео списак је на сајту удружења.
Време је за петицију

Ни са „Крокодилом“ се ово братско умрежавање НВО сектора не завршава.

Ту је, на пример, и Београдски центар за људска права који је преузео случај Петра Никитина када су му прошлог јула српске власти забраниле улазак у Србију. Тада смо од Сање Тошковић из ове НВО, а која је гостовала на Н1, сазнали да „Никитин није обичан странац, већ има стални боравак у Србији у којој живи скоро седам година“. Уз обећање да ће се обратити и међународним институцијама.

За разлику од огромне већине од оних више десетина хиљада Руса, Никитин дефинитивно није „обичан странац“ и то не сaмо зато што је стигао овде међу првима. Обичног странца тешко да би тако здушно бранио невладин сектор који, гле чуда, има исте, западне изворе финансирања, док необични странац у чију се одбрану стављају приљежно подржава њихове политичке циљеве на улици.
Отворено друштво отворене Русије

Ствар и нехотице постаје још транспарентнија са петицијом подршке Никитину с краја јула прошле године. У тексту петиције наводи се да је извршен покушај да се оснивачу РДД-а Петру Никитину ускрати улазак у Србију, док је другом оснивачу удружења, Владимиру Волохонском, одбијено продужење привременог боравка.

Важнији од самог текста петиције, међутим, јесте списак њених потписника, који показује како је састављена мрежа чији су саставни део и Никитин и Волохонски.

Првопотписано на овој петицији, одмах испод Руског демократског друштва Никитина и Волохонског, стоји име Удружења волонтера „Барка“ („Ковчег“ на руском). Попут РДД-а, и „Барка“ је релативно ново удружење основано у марту 2022. као одговор на „протеривање Руса који се не слажу са ратом у Украјини“.

Оснивач удружења је Анастасија Буракова, у чијој се краткој биографији на сајту организације наводи да је била председник организације „Отворена Русија“ од 2019. до 2021.

„Отворену Русију“ основао је Михаил Ходорковски, руски олигарх у вишедеценијском сукобу с Путином, који тренутно живи у Немачкој.

И „Отвореној Русији“ су подаци о финансирању сакривени, као и РДД-у, али с обзиром на то да су редовни гости трибина америчког НЕД-а, може се наслутити из ког смера им стиже новац, или, барем, јасна подршка.

Поменуту петицију потписали су и овдашњи корисници НЕД-ових средстава, као што је удружење „Kрокодил“, као и идеолошки близанци у виду „Жена у црном“. А уз њих и некадашњи чланови „Отпора“ који су одавно са паролама „Време је“ шетали улицама Београда. Попут народног посланика Срђана Миливојевића, а уз њега су ту и Биљана Стојковић, али и председник Лиге социјадемократа Војводине Бојан Костреш.

Све у свему: исти је (западни) извор финансирања/подршке и руских и српских прозападних снага. Од амбасаде САД до НЕД-а. То објашњава и њихову међусобну повезаност.

А ту би негде – јер у Србији делују као страни агенти, за какве су у Русији и проглашени – и требало тражити праве разлоге због којих су у Србији непожељни.