БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Искривљено огледало историје

За праве националне хероје у серији Александар од Југославије (ТВ Нова С) нема места. За Вука Драшковића, Гаврило Принцип је „Србин терориста“, који „оног баксузног Видовдана заједно са Фердинандом устрели и Србију“. „Проклети сарајевски Видовдан“ само што не изговара овај Александар од Југославије, ново искривљено огледало српске и сваке друге историје

Друга типична измишљотина Вука Драшковића, којом дописује српску историју у својој књизи Александар од Југославије и истоименој ТВ серији Здравка Шотре (United Group – Vision Team), однос је Александра Карађорђевића према Црној Гори и краљу Николи, који Драшковић приказује сасвим у духу савремених извртања историје и тезе „Никад више 1918“. Сам српски регент, по свему што говори и твори, потврђује данашњу мантру Мила Ђукановића о Црној Гори као држави победници у Великом рату и некаквој србијанској анексији и окупацији ове независне земље 1918. Прогоњен као какав шекспиријански Глостер тобоже узнемиреном савешћу, у по бурне црне ноћи Александар пише писмо свом ђеду у коме га зове да се „са свим почастима, уз захвалност и дивљење“, као „јунак и победник у овом проклетом рату“ врати у Црну Гору. Добро сте чули: уз захвалност и дивљење, као јунак и победник у овом проклетом рату! Тако, наводно, пише врховни командант војске са Цера, Колубаре и Кајмакчалана краљу који је сам себе детронизовао и безглаво побегао с бојног поља, остављајући своју малу, а херојску војску на милост и немилост душманима. Све да је и хтео да такво писмо срочи (а тако нешто му, наравно, није падало на памет!), Александар би сам себе и своју земљу искључио из савезничког ратног табора и поништио целокупно наслеђе српске голготе и тријумфа 1914–1918!
Зато и овом приликом треба поновити следеће.

 

ИДИ, НИКАД СЕ НЕ ВИЂЕЛИ После херојске битке на Мојковцу на Божић 1916. године, у којој је мала црногорска војска пружила беспримеран, али несавладив отпор Аустроугарској армади штитећи повлачење српске војске преко Албаније и Црне Горе према мору и савезницима, краљ Никола Петровић одлучио је да обустави сваку даљу борбу, распусти своју непобеђену војску и напусти земљу! О телефонском разговору краља Николе с командантом победничке Санџачке војске и начелником свог Ђенералштаба, сердаром Јанком Вукотићем, сведочи генерал Радомир Лукин Вешовић, тадашњи министар војни Краљевине Црне Горе:
– Куда господару?! Шта кажеш, за Бога милога…?! Идеш преко мора? Иди, никад се не виђели! Да бог да ти Црна Гора ни кости више не виђела, но ти се траг утро!
Баци слушалицу. Некако се скупи, постаде мали. Склизну му једна суза из ока.
– Куку теби, данас, Црна Горо – промрмља.
Телефон поново звони. Јанко пришао прозору и не окреће се. Поново подигох слушалицу и опет ме опече господарев глас.
– Говори господар још – кажем Јанку. Он узе слушалицу.
– Шта кажеш? Хвала ми на служби! А теби не хвала, да бог да ти земља кости изметала! Е земљо, пропала си. Нема више Црне Горе. Оста само гробље и робље – вели Јанко, а лице му потамњело.
После безуспјешних преговора о примирју, Одредбу о полагању оружја, са црногорске стране, потписали су 25. јануара 1916. око 18 часова бригадир Јово Бећир и командир (мајор, прим. Б. З.) Петар Ломпар. Испред Аустроугарске војске документ су потписали генерал Виктор Вебер и генералштабни мајор Шупич; потписивању су присуствовали мајори Густав Хупка и др Праунсбергер.
Сведочи даље бриградир Вешовић:
Сердар Јанко скида са чивилука револвер. Гледа га. Пођоше му сузе.
– Ово ми више не треба. Кад дођу, дај им га. Реци: ово је оружје црногорског команданта. А ја одох да их не чекам ође.
Оде. Митар и ја гледамо у врата кроз која промаче. Више ту нијесам био потребан.
Празне душе, а узмућене памети вратих се у бригаду.
И без Јанкове наредбе, проглас о капитулацији бјеше стигао. Имаше очигледно људи који су се свесрдно старали да га што прије растуре међу војском и што већу смутњу створе.
„Јунаци! Влада и Врховна команда издали су наредбу да се разиђете кућама и да положите оружје.“
– Леле мене данас, Црна Гороооо! Леле мене данас до вијека, лелеее! – зачу се из строја.
– Браћо моја! Нека проклетство пане на оне који су нас до овога довели! Нека их стигне брука Бранковића! Да Бог да им се не знало гроба ни мрамора, но им кости у девет сежања пропале.
Куне старац и крсти сe. А онда са пуно ритуала сједе, прекрсти ноге, затегну струне, па гусле зајечаше:
– Са Ловћена заплакала вила, па дозива владику Данила: Душмани ти земљу прегазише,
душмани ти народ поробише.
Стегло ме у грлу, сузе пеку очи, али се не дам…
Осјетисмо да нам с леђа неко прилази, па се сви окренусмо. Старица и војник без пушке. Стара нас гледа ситним очима које једва вире из спеченог лица.
– Помага Бог.
– Бог ти помога.
– Тако ти Бога, синко, знаш ли ђе је Јанко?
– Не знам данас ни ја ђе сам, а не Јанко. А шта ће ти Јанко?
– А, ето, ово ми је јединац. Дође кући несрећник без пушке. Вели, пропала Црна Гора. А ја вјероват не могу. Оћу Јанку да га поведем, па нек он од њега чини шта оће, нећу да ми брука на кућу пане.
– Нема више Црне Горе, стара. Пропала је. Капитулирала. Војска се растурила, није ти син побјега, но су сви пушке бачили.
– Није ни да Бог. А шта ви је ово?
– Пушке стара, зар не видиш?
– Видим је, синко, но што сте их побачали тако?
– Да их Шваби дају.
– Не спрдајте се са мном, ђецо. Греота ви је.
– Не спрдамо се, мајко, тако ми Светог Василија. Нема више војске, нема Црне Горе, него пушке на гомилу, па Шваби.
Старица ћути, гледа оружје, гледа све около, па приђе гомили пушака. Скиде с главе црну мараму, расплете косу.
Подиђе ме језа. Личила је на авет. У тај трен виђех одједном сву пропаст.
Старица поче да нариче.
– Куку мене Црна Горо без бијела, што сам данас дочекала, тужна ли сам. Младе момке без пушака, постиђене.
Ко ће сјутра коло повест, ђевојкама.
Куку мене Црна Горо, ојађена.
Ко те тако осрамоти, кам му у дом
Ко јуначка сломи крила, Бог га клео
Нема гроба ни мрамора, гроб му пропа
А кости му разносили, црни врани
Као што су нама дошли, црни дани.
Усправи се и заћута. Свеза мараму око главе. Некима полазе сузе па сагињу главу да их сакрију.
(У перо студенту Радулу Чоговићу из села Липова код Колашина ово је казивао у затвору Радомир Лукин Вешовић из Букова Поља, црногорски ђенерал и Александров сужањ. Миле Кордић: „Ђенерал“, Београд, 1989)

НИКАД ВИШЕ 1916 На дан предаје Цетиња, краљ Никола Први Петровић Његош упутио је Фрањи Јосифу следећи телеграм: „Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској Влади да би добила прекид непријатељстава и мир са државама Вашег Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, достојан угледа једнога народа који је некада уживао Ваше благовољење, Ваше уважење и Вашу симпатију. Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанијети понижење које не заслужује.“
Каква је велика нужда натерала господара Црне Горе да „шиље овакву депешу“ може се само претпоставити. Али то је тај „јунак и победник у овом проклетом рату“, по речима фиктивног јунака Вука Драшковића, краља Александра Карађорђевића у телевизијској серији Здравка Шотре. Шта, међутим, каже историја добро се зна: „Једино је истина да је Црна Гора имала савезнички уговор са Србијом због чега је ушла у Први светски рат, али то не значи да не би била нападнута. Све остало је фалсификовање историје. Црна Гора није могла да буде победница у Првом светском рату јер је капитулирала у јануару 1916. године. Многи у Црној Гори су капитулацију схватили као увреду за цео народ Црне Горе“, пише, између осталог, академик Мира Радојевић. „Када би дукљански монтенегрини умјели да размишљају, умјесто илегалног плаката који су поставили ’Никад више 1918’ требало је да поставе плакат ’Никад више 1916’, јер је управо потписивање капитулације Црне Горе 1916. довело до стања у 1918. и организовања Велике народне скупштине у Подгорици“, каже данас угледни историчар са Цетиња Јово Маркуш.
Све то не важи за Вуковог краља Александра, који нам с београдског екрана говори исто што и Мило Ђукановић са цетињског. Као да му је све ово мало, он из луксузне лимузине довикује свом фикционалном алтер-егу „Луки Месечини“, новинару и накнадном тумачу једне биографије: „Краљ Никола није издајник и није кукавички побегао из Црне Горе у Рим, кћерки под сукњу, како си написао… Шта је мој остарели деда друго могао? Да чека Аустријанце на Цетињу да га воде у ропство и по Бечу показују као ратни плен?“ Могао је. Могао је с унуком и својом војском на Крф, тамо где је пут водио Александра од Југославије, па би његов повратак у Црну Гору можда ишао преко Солуна и прилике да спере тешку срамоту коју је нанео свом народу. Али није. Зато је ту сада Вук Драшковић да му, уз помоћ свог дрвеног Александра, Југославије и Јунајтед групе скида с врата то историјско бреме.
А за праве националне хероје у овој серији нема места. За Вука Драшковића, Гаврило Принцип је „Србин терориста“, који „оног баксузног Видовдана заједно са Фердинандом устрели и Србију“. „Проклети сарајевски Видовдан“ само што не изговара овај Александар од Југославије, ново искривљено огледало српске и сваке друге историје.