БОРКА ШОШКИЋ: Женидба Марка Краљевића или зашто се другови не зову у сватове

ИСКРА на Фејсбуку

Црква Успења Пресвете Богородице, Неродимље пре рушења, Фото: Википедија.

Блажа и Анка венчали су се крајем прошле године, негде на другој трећини, 7. рунде преговора, у 4. циклусу дијалога Београда и Приштине за ту годину. Под изговором да не желе гужву, заправо из страха да многи не би ни дошли, позвали су само кумове и свештеника, а на инсистирање владике, до цркве их је пратило полицијско возило. По Блажиној жељи, а са Анкиним одобрењем, обећање Богу дали су на рушевинама Цркве Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, на празном и одавном у неродимску земљу зараслом гробу последњег Немањића. Са места где се пре рата налазио бор цара Душана узели су мало земље и у дворишту затрпали једну липу да их сећа на Београд у ком су се упознали. Дани су им пролазили у разговору и маштању, надајући се да ће Бог дати да им се деца заиграју у хладу, мирису и миру липе.

– Оженио се Коле, онај мој друг што сам ти причао за њега.

– Оженио се? Није те звао на свадбу?

– Што би ме звао кад не могу да идем, зна да немам пасош. Свадба је била у Луксембургу, кажу да није хтео овде да прави ни весеље кад није могао овде да живи. А и његови су горе, што људи да долазе…

– Шта ти је то у руци, шта гледаш?

– Слика. „Женидба Марка Краљевића“ у дому културе, у Танкосићу. То нам је једина свадба на којој смо се скупили. Ево га младожења, глуми барјактара, овај до њега је наш Рале из Ниша. Ова четворица напред су Стевке, Бора, Горан и Златко. Горан се оженио, жена га одвела у Немачку, ову двојицу виђам кад идем до амбуланте, раде у Дому здравља у Врању, па их шаљу овамо по казни или за дуплу дневницу. Млада нам се запослила у министраству, свадбу јој снимале 3 телевизије, мужа на правди Бога осудили за неку проневеру, сад је мало одсутан док се то заташка. Њих три су сестре, ова једна ради у школи, завршила књижевност. Друге две су у Београду, траже јој мужа да је извуку одавде, а она запела неће да иде, ал` само кад би јој норму повећали, да има макар пола плате, каже доста јој је – не плаћа кирију. Ове клинце сам видео пре неки дан, порасли момци, неће да се јаве, забранили им откад су ушли у странку.

– А ти, где си ти овде?

– Ја суфлирам и лупам у бубањ, не видим се. Нисам у кадру, али ово ми је најдража фотка из младости, последња где смо на окупу. Кад се ужелим да их видим, одем у кафану, понесем је, наручим 20 ракија и попијем по једну у свачије здравље. И прође ме. Ти ме после критикујеш и зато, ја и то све ређе…

Анка је ћутала неколико тренутака, па да би прекинула тишину, у којој су му на памет падале најгоре и најпаметније ствари, а она више није смела да ризикује, упита:

– А што сте се распали, Блажо?

– Што смо се распали? Питање је што смо се и састављали. А саставили смо се из ината, јер смо знали да ће да нас угасе. Забранили су нам да се окупљамо у дому, наводно им треба тај простор. Људима су запретили да ће добити отказе ако им се деца не утишају…

– Побогу, па то је само позориште…

– Само позориште? Не, душо. То је најгора ноћна мора за олош попут њих. Кад се млади окупе, причају, друже, уче, кад хоћеш да прогледаш, да донесеш мало ваздуха у ову чамотињу, за њих је то претња. Да само једну шибицу која за секунд изгори запалиш у овом мраку, они би те протерали. Да само једном гласно запеваш ни луд, ни пијан, убили би те. Нема музике! Нема представа! Нема бисокопа, глуматања, певања, играња изван ове једне трагедије коју сви треба живимо, у којој су улоге већ подељене.

Уплашили су се, јер се народ, после толико плача, псовки и жаљења, смејао. Како и не би кад им је њихова мука највећи извор зараде, а од смеха немају никакве вајде. Препричавало се по селу да су они Нушићеви Јеврем и Срета исти наш председник општине и његов шурак, а Зора дирекорка, покојном Милану жена, што продаде имање, покондирена Фема, а Сретен – Кирија, што је држао кафану, па доби од државе и саднице и грла, ко да ће цело село да храни, а странцима је искукао још неке паре за  помоћ сиротињи, испаде Кир Јања. И таман кад смо најавили „Ревизора“ затворише нас. Публика је престајала да долази, а глумцима су родитељи забраљивали да играју. Касније неки више нису хтели (смели) ни са нама за сто. Нас неколико ухватили свако свој пут, Бог зна куда, ми ни не слутимо где. Ја сам ето, упознао тебе и немам зашто да се жалим. Само, гледам понекад ову нашу липу па мислим, „Наши су макар мало радили, па их је рат прекинуо, па су чекали пензију. Стари су чекали ослобођења. А ми – ми који смо дан данас овде, остали смо јер не могу да нас убеде да више нема шта да се чека. Па ето, ти и ја чекамо на ову нашу липу, да да Бог да процвета и доста је.“

Негде на Косову и Метохији, 20??. године.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.