Борислав Боровић: Зашто нам (не) треба ММФ
Фото: З. Шапоњић
Расправе о сарадњи са ММФ-ом често су резултат површног, емотивног и идеолошког опредељивања, а много мање објективног економског закључивања. ММФ је основан (1944) с циљем да подстакне земље у вођењу адекватне економске политике и да им помогне у превазилажењу платнобилансних тешкоћа. Које неспорне чињенице треба знати у вези с функционисањем ове финансијске институције? ММФ је профитна установа (деоничарско друштво) која ради у интересу већинских власника капитала. Његов основни интерес, као и сваке друге финансијске установе, јесте да пласира средства како би деоничари обезбеђивали добит. Формално, фонд улази у добровољне аранжмане са државама по њиховом позиву за помоћ, дакле он их на сарадњу не присиљава. Неспорно је такође да услови који се постављају државама дужницима иду у правцу обезбеђења услова за враћање позајмљеног новца.
То је јавно прокламовани циљ фонда и ту нема места било каквом анимозитету. Треба знати да стабилне и финансијски дисциплиноване земље не траже помоћ ММФ-а. То раде земље у финансијским проблемима и зато се сарадњом са ММФ-ом не треба хвалити. А од невољника који су принуђени да сарађују свакако су у бољој позицији они који од фонда добију добре оцене о спровођењу економске политике. Лоше оцене значе да су сви дигли руке од те земље и да следи стечај, а фонд ће први стати у ред да наплати своја потраживања. Кад сте већ у аранжману, позитивно мишљење ММФ-а има позитиван ефекат на потенцијалне инвеститоре, али свакако не у неком озбиљнијем обиму, како се често еуфорично жели представити. Ко би уопште хрлио да сарађује са економијом која је под надзором ММФ-а, чак и да је најбољи ученик. Дакле, најбоље је не доћи у ситуацију да сарађујете са фондом. Ако већ немате избора (а избор увек постоји), добијате јасна упутства о спровођењу економске политике. И ту почињу проблеми, јер је основни мотив ММФ-а инсистирање на екстерној а не на интерној ликвидности државе дужника. Такође, тешко је наћи пример да се нека земља опоравила по препорукама ММФ-а. Иако су услови задуживања (камате) бољи него у комерцијалном сектору, позајмица је „праћена“ условима који се морају испунити. Многи сматрају да је фонд свестан да се наметнутом политиком не може обезбедити редовно сервисирање дуга, а да су главни „плен“ заправо преостале профитабилне државне компаније и вредни ресурси. Али, то је већ проблем земље дужника а не ММФ-а, на који се одапињу стреле незадовољства када почну продаје профитабилних државних предузећа.
Међутим, ако сва „слава сарадње са ММФ-ом“ иде властима држава који ту сарадњу успостављају, онда је и сва одговорност због негативних последица сарадње код домаћих креатора економске политике. На пример, енормно задуживање Грчке текло је у периодима највећих похвала ММФ-а, критике су дошле у тренутку кад је Ципрасова влада објавила мораторијум на нова задуживања. Одједном, сви су били криви а не само они који су спроводили такву економску политику уз одобравање ММФ-а и саме ЕУ! За Србију је боље да наша сарадња с фондом траје што краће. Мада сам скептичан да ће она довести до позитивних економских промена. Уосталом, „Bloomberg Businessweek” је пре извесног времена чак објавио признање ММФ-а да су „Исланђани били у праву што су урадили супротно од онога што је од њих тражено”. Лично ме иритира став јавности да нас у Србији „само корбач ММФ-а може дисциплиновати” и да не можемо да контролишемо дефицит буџета и јавних финансија. Зашто нико не одговара за пробијања законског нивоа јавног дуга у односу на БДП од 2008 године? Зашто законски не ограничити и висину буџетског дефицита? Тако бисмо сами консолидовали своје финансије и не бисмо морали пристајати на неекономске услове и на добровољно одрицање од економског и политичког суверенитета у корист ММФ-а. Није тачна ни теза о стабилном динару због сарадње са ММФ-ом. Стабилност динара највише зависи од понуде и тражње девиза и од (дис)баланса извоза и увоза. Кредити ММФ-а само краткорочно смирују курс. Дугорочно, тиме се утиче на његово слабљење.
Најновијим аранжманима Србије са ММФ-ом предвиђено је да се кредитима добијеним од ММФ-а пре свега враћају дугови, док би се нешто преосталог новца издвајало за инвестиције по упутству фонда. Дакле, шок терапија ригидне штедње (делимично оправдано), отпуштање администрације, смањење плата и пензија, потпуно укидање субвенција привреди… и приватизација јавних система и ресурса. Већ су у току трансформације државних предузећа разбијањем у више организационих целина. Ово се објашњава „добром праксом у ЕУ“. Слутим да ће се профитабилни делови приватизовати, а непрофитабилни остати на грбачи државе. На први поглед парадоксално, али земље ван еврозоне имају већe шансe да мерама монетарне политике избегну грчки „загрљај смрти“. У случају Србије неопходне су пре свега реформе монетарне политике и финансијског сектора, али и фискалне и спољнотрговинске политике. Велики проблем у сарадњи са ММФ-ом може бити то што, без изузетка, долази до повећања јавног дуга и преузимања контроле над државним ресурсима (водоводи, топлане, извори воде, земљиште, рудници) и великих државних система. Оштре мере штедње исцрпљују економију, урушавају стандард грађана, а економски проблеми због којих је и почела „терапија” остају исти. Или чак већи, ако се узме у обзир да више нема сталног прилива од продатих профитабилних државних компанија.
Форум независних економиста
Oпрема: Стање ствари
