Борба за душе наше деце: Свет потреса рат без рата, на мети је и Србија

У свету је у току, у позадини пандемије ковида, покушај десуверенизације држава и људи а како традиционалног рата нема јер постоји нуклеарно оружје, води се рат без рата који се прелива на друге сфере – информативну, економску, образовну, филозофску. На удару је и Србија која, сматрају саговорници Спутњика, води борбу за душу наше деце.
Вероватно ћемо, каже писац Слободан Владушић, једном моћи да кажемо да је период од 11.септембра 2001. до короне била вододелница која је променила свет.

Рат без рата
Ковид, истиче он, очигледно није само болест јер се мења цео контекст око ње, а последице које производи додирују више сфера, не само здравствену. Он као пример наводи сумње у вакцину која је, по њему, одраз тога да широм света део људи не верује властима сопствених држава.

„Та сумња се појавила са процесом десуверенизације државе, а то значи да државе пристају на то да добар део њихових функција или инстанци више није под контролом гласача који чине ту државу. Та сумња коју је ковид разоткрио јесте једна врста коментара обичног човека према идеји да људи више немају поверења у то да држава може да их сачува од неких моћних играча који долазе споља, а ти играчи су мултинационалне компаније“, образлаже Владушић.

Професор Филозофског факултета Милош Ковић истиче дотле да не мора све да буде тако лоше, јер је актуелна криза, која мења конфигурацију света и изазива тектонске поремећаје, производи нове феномене и процесе који могу да значе неку врсту чупања човечанства из гвозденог стиска у који је покушао да га увуче униполарни свет.

По мишљењу Ковића, у доба великих промена, не само биолошких него и промене парадигме, потребно је вратити се традицији.
„ Наравно, постоје путеви и путељци којима ће ићи поједине културе. Неки измишљају нове парадигме а неки се само враћају оним што су открили њихови дедови. Чини ми се да се ту бије битка а САД су средиште те приче. Оно чему природно теже земље као што је Русија, то је обнова традиције и на тај начин Русија за себе везује у духовном смислу све оне који пружају отпор једнополарном начину размишљања које проповеда Запад“, коментарише Ковић.
Доба неофеудализма
Владушић додаје да би се актуелно стање могло окарактерисати као неофеудализам: то значи да имате мањину која влада већином само та већина у традиционалном феудализму је била одређена родословом, а данас је та већина одређена богатством, па имате олигархију која замењује аристократију.

„Са друге стране, себри или кметови би данас били становници великих градова које више не контролише црква него медији, коју су нека врста нових религијских жреца“, пореди наш саговорник.

Кад је реч о Србији, Владушић истиче да је она у специфичној ситуацији и да је добро што тренутно лавира.

„Још увек ми се чини да власт покушава да заузме балансирани став према текућим изазовима, укључујући и питање обавезне вакцинације. Видимо да постоје државе где су казнене мере много строже и то оставља извесне последице. Неке земље које су биле перципиране као земље благостања и демократије данас су перципиране као земље локдауна“, истиче он.
У светлу нове кризе, сматра Ковић, требало би сагледати и догађаје из новије историје Србије, па је сада јасно да су догађаји деведесетих година мање имали везе са Србима и Србијом, а више са Русима и Русијом.

„Сада знамо да је тако јер се цела та пропагандна машинерија која је део „рата без рата“ окренула ка Русији. Запад мора да производи оног ко је сумњив, опасан, то је тако бар од 11. века. Или према оном ко је бунтован“, примећује Ковић.

Значај националног идентитета
Како каже Владушић, рукавце тог „рата без рата“ треба препознати и у минимизирању значаја националног идентитета, који је још од Француске револуције повезан са идејом демократије и социјалне правде.

„Већина људи која се ослобађа националног идентитета као нечег застарелог уопште није свесна у какав свет улази, није свесна да су појмови повезани, да не можете да кажете ја сам за демократију али нисам за национални идентитет. Ако си против националног идентитета, припреми се на постхуманистичку једнакост где ћеш морати да показујеш екстремну покорност према мањини која поседује моћ не би ли ти они дали право да живиш. Један од облика манипулације јесте да се национални идентитет прикаже као привезак који нам није потребан а то напротив јесте основа вредности за које и даље верујем да већи део Србије сматра за вредност“, поручује писац.
По оцени Ковића, највећа битка се бије у култури, где интелектуалце, бар кад је реч о Србији, гради унутрашња подељеност, нека врста неоколонијалне парадигме и политике у којој људе, како каже, присиљавају да се деле као некад Руси, на славенофиле и западњаке.
Један од фронтова је и образовање и уџбеници и разни семинари за професоре историје које финансирају странци

„Циљ је да се стекне контрола над сећањем, И то је само једна тачка у том културном рату. У току је борба за душе наше деце, борба за историју, то није борба за то какве ће нам се парадигма наметати него да ли ћемо историју да схватимо као откривање прошлости или као пуку пропаганда у нечијем интересу“, уверен је Ковић.

Борба за културу сећања, напомиње Владушић, није академско него политичко питање јер од тога зависи шта ћемо бити у стању да учинимо у будућности.
„Оно што јесте фасцинантно у овом рату без рата јесте како се он прелива у разним другим сферама. Чак и у неким ситницама видимо трагове једне велике мастер приче. То је компликован механизам који функционише у различитим сферама, а има исти циљ – да један народ, српски, претворити у биомасу с којим онда можете да оперишете без икаквих проблема јер он онда неће пружити било коју врсту отпора“, поручује познати писац.