Бомбардовање Београда 1941. године: Херојски отпор пилота и напад на Трећи рајх

На данашњи дан, пре тачно 83 године, Трећи рајх, без претходне објаве рата покренуо је инвазију на Краљевину Југославију, а напад је почео снажим ударима немачког ратног ваздухопловства (Луфтвафе), односно бомбардовањем Београда.

Главни циљ ваздушног напада на престоницу било је разарање града, деморалисање војске и народа, као и уништавање ваздухопловних и потенцијала ПВО. Бомбардовање је 6. априла извршено у четири налета, а настављено је и 7, 11. и 12. априла. Тих дана, на престоницу Краљевине Југославије изручено је око 440 тона бомби, погинуло је више од 2.500 људи, уништено је и оштећено на стотине зграда, укључујући Народну библиотеку и Стари двор.

О разорности и бруталности немачког напада довољно говори сведочење немачког фелдмаршала Фон Клајстјеа који је на суђењу после рата изјавио: „Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Стога и не чуди што је операција бомбардовања Београда добила назив „Операција одмазда“, а често се помињу и називи „Освета“ и „Страшни суд“.

Ко се супротставио моћном Луфтвафеу

Једину препреку 4. ваздухопловној флоти Луфтвафеа, који је тада важио за једно од најмоћнијих ваздухопловстава на свету, представљали су пилоти 6. ловачког пука у саставу 1. ваздухопловне бригаде Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ЈКРВ) и јединице ПВО у рејону Београда.

Управо ови делови југословенске војске су се тог јутра 6. априла 1941. године упустили у херојску борбу са вишеструко бројнијим и донекле технички надмоћним непријатељом. Према доступним подацима, у нападу је учествовало 234 бомбардера и 120 ловаца 4. флоте, док је укупан број немачких авиона који је узео учешће у нападима око 484.

Поређења ради, ЈКРВ је тада укупно имало 130-150 ловаца и око 170 бомбардера, од чега се 43 ловца „месершмит“ БФ-109Е-3а немачке и шест ловаца „рогожарски“ ИК-3 домаће производње налазило у саставу елитног 6. ловачког пука. Део ових авиона није био у оперативном стању тог 6. априла, што значи да је употребљиво било мање летелица.

Ловачки пук ЈКРВ имао је добро обучено људство, а мирнодопска локација била је на аеродрому „Земун“ где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, налазила у непосредној близини Београда, а борбена зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти – велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.

Лет у вечност

Прва патрола 6. ловачког пука полетела је тачно у 4.30 часова, а првим паром ловаца управљали су капетан Милан Жуњић и наредник Вукадин Јелић, који су претходно вече провели у кафани „Зора“, где су пилоти иначе проводили време у весељу и песми.

Они су већ око један сат после поноћи примили телефонски позив и добили наређење да се одмах врате у јединицу. Током њиховог лета, небо је било ведро и није било никаквих наговештаја да ће доћи до немачког напада. Стога се ловачки пар, након патроле вратио у Земун и известио команду да је стање редовно.

Већ након сат, у 5.30 полетела је и друга патрола ловаца, којима су управљали капетан Михаило Николић Кајле и потпоручник Миодраг Бошковић. Они су надлетали простор изнад румунске границе, Вршца и Беле Цркве, међутим ни они нису приметили ништа чудно, због чега су се већ око 6.25 часова вратили у базу и рапортирали да је стање редовно.

Баш тада је стигло наређење командата 1. ваздухопловне ловачке бригаде за дејство, а изнад Београда огласио се знак за ваздушну узбуну. Према сведочењу једног од преживелих пилотских асова Ђорђа Стојановића, око 7 часова јављено је да се Београду са севера приближавају две велике формације немачких бомбардера и ловаца – једна дуж Тисе, а друга Дунавом.

Тада су пилоти 6. пука ускочили у авионе, чији мотори су већ били загрејани, а према речима Ђорђа Стојановића, командир Милош Жуњић наредио је: „За мном! Пали и полећи по патролама.“ Жуњић је током ваздушних дуела херојски погинуо, док је сам Стојановић прво напао три бомбардера Ју-87, чувене „штуке“, од чега је две оборио, а после тога у каснијим борбама наводно је оборио и три „месершмита“.

Учинак југословенских пилота

Колико су пилоти ЈКРВ имали тежак задатак, довољно говори податак да је у појединим ситуацијама однос снага у ваздуху био чак 10:1 у корист непријатеља. Упркос томе, југословенски пилоти успели су да током 6. и 7. априла оборе знатан број немачких авиона – ловаца и бомбардера.

Тако је у својој књизи „Пламен над Београдом“, командант 6. ловачког пука потпуковник Божидар Костић навео да је током та два дана оборено 42 немачка авиона, док се за још 19 летелица не може тачно утврдити. Сличну процену у књизи „Наше небо априла 1941“ даје и аутор Петар Боснић, који је изнео податак да је оборено 47 немачких авиона.

Иако тачан број није могуће прецизно утврдити постоји, из писања поменутих аутора и других сведока немилих догађаја од 6. априла 1941, може се закључити да је Луфтвафе током бомбардовања Београда изгубио између 40 и 50 авиона.

Са друге стране, југословенско ваздухопловство изгубило је 11 пилота – 10 из 6. и једног из 2. ловачког пука, док је рањено девет пилота – шесторица тешко, тројица лакше. У борбама са бројчано надмоћним непријатељем, своје животе на олтар отаџбине и за одбрану Београда положили су: Милош Жунић, Михо Клавора, Владимир Горуп, Карло Штрбенк, Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, Јован Капешић, Миливоје Бошковић, Душан Борчић, Милутин Петров и Живица Митровић.

Бомбардовање Трећег рајха – Одмазда за „одмазду“

Поред пилота који су почетком априла јуначки бранили престоницу, ЈКРВ је на бомбардовање Трећег рајха одговорило и сопственим ваздушним нападима по циљевима на територији тадашње Немачке.

Тако је командант 8. бомбардерског пука – јединице стациониране на аеродрому Ровине у близини Бањалуке, опремљене са 24 бомбардера „бристол бленим“ – Станко Диклић, када је дошло до прекида везе са Београдом, који се већ налазио под кишом немачких бомби, наредио примену плана Р-41.

План је подразумевао ударе по циљевима унутар Рајха, па је већ у 14.40 часова са Ровина полетео први пар бомбардера, којима су се касније прикључила и два ловца „хокер харикен“ задужених за пратњу до границе са Немачком, из 4. ловачког пука.

Бомбардери су преко Мурске Суботе у Словенији ушли у ваздушни простор Трећег рајха, након чега су се спустили до висине тик изнад крошњи дрвећа и у брисаном лету летели изнад реке Рабе, док нису направили заокрет ка Грацу.

У близини Граца приметили су огромне колоне немачке 2. армије која се припремала да нападне Југославију, па су се бомбардери попели на око 300 м висине, и избацили неколико бомби на колону, железничка чворишта и складишта муниције. После успешног удара, направили су заокрет ка Марибору и поново у брисаном лету налетели на још једну немачку колону по којој су у два налета дејствовали ватром из топова.

Код Лајбница су приметили и аеродром на коме су се „штуке“ припремале за полетање, међутим због недостатка муниције и чињенице да су их већ пратила два немачка „месершмита“, бомбардери се враћају натраг у Ровине. У успешној акцији напада на Грац учествовали су Иван Панџа и Карл Мурко у првом и Иван Салевић и Ђорђе Путица у другом бомбардеру.

Припадници 8. пука су у наредних неколико дана бомбардовали и аеродроме у Печују и Сегедину, са којих су полетали авиони који су бомбардовали Београд, међутим због стања у земљи и лоше организације ЈКРВ је тада претрпело значајне губитке.

За то време, 1. бомбардерски пук, стациониран у Бијељини је предвече 6. априла добио наређење да нападне Софију, такође помоћу „бристол бленима“ након чега је почела припрема авиона за извршавање задатка. Међутим, у поноћ је стигла другачија наредба у којој се захтевао напад на колоне које су продирале из правца Румуније.

Након припреме, 7. априла у шест часова ујутру три бомбардера кренула су у мисију, без пратње ловаца, информација о кретању колона, а и метеоролошки услови су били благо речено лоши. Будући да изнад границе са Румунијом нису приметили ништа, бомбардери су се окренули на југ, прошли Ниш и Врање, а када су дошли до планине Козјак у Македонији приметили су велику колону немачких возила.

Приликом првог налета са леђа, пилот једног од авиона није приметио да је испустио само једну од четири бомбе, због чега се касније вратио заједно са још једним бомбардером и у ниском лету испустио преостале бомбе, након чега су одлетели назад у матичну базу. Трећи бомбардер је за то време нестао, а касније се цео изрешетан појавио изнад Ниша, где је успешно слетео.

У овом нападу на немачка возила, учествовали су Велизар Вучковић, Коста Лозић, Жика Јовановић, Бранко Глумац и Жика Павловић, док име шестог члана посаде нажалост није познато.