
Снимак њемачке телевизије, у коме бивши посматрач ОЕБС-а високи полицајац Хенинг Хенш разобличава лажи Рудолфа Шарпинга, министра одбране Њемачке из периода НАТО агресије, отворио је поново једно од најмрачнијих поглавља западне пропагандне машинерије из 1999. Али у овој причи постоји још један свједок, али и кључни протагонист чија ријеч тежи више од три деценије правничког и јавног интегритета: адвокат др Владан С. Бојић — човјек који је са Хеншом радио на једном од најзначајнијих увиђаја уочи бомбардовања, у Рогову, 29. јануара 1999.
Његова исцрпна, опора, хладна и строго чињенична исповијест за ИН4С, коју овдје преносимо у цјелости, освијетљава истину која се данас поново пробија у јавни простор: да је НАТО агресија била заснована на најподмуклијој фабрикацији, медијској манипулацији и циљно конструисаним лажима о такозваним „масакрима цивила“. Масакрирана је заправо само – истина.
У интервјуу за њемачку телевизију, Хенш — бивши полицајац, члан Косовске верификационе мисије ОЕБС-а — недвосмислено свједочи да је Шарпинг изнио у јавност потпуно измишљену причу о „масакрираним цивилима“, иако је располагао материјалом који је несумњиво показивао да су у питању били наоружани и у НАТО бази у Албанији обучени припадници УЧК погинули у оружаном окршају са српском полицијом.
„Србија је бомбардована због Шарпингових лажи“, каже Хенш, указујући да је аутентичан материјал ОЕБС-а — снимци и извјештаји који приказују борце УЧК — уклоњен из јавних презентација, док су медијима достављене искривљене, селектоване фотографије које су отварале простор тумачењу да је ријеч о цивилима.
Фотограф који је радио на терену за њемачку телевизију потврдио је да је снимао искључиво припаднике УЧК; његов материјал је, како је навео, накнадно „прерађен“ за пропагандне сврхе.
Али управо човјек који је тих јутарњих часова био на непоколебљив на лицу мјеста др Владан С. Бојић — може најпрецизније да свједочи шта се заиста десило. И, још важније, шта се уопште није десило.
„Хенинга Хенша упознао сам приликом увиђаја у месту Рогово, између Ђаковице и границе са Албанијом. То је било 29. јануара 1999. у најранијим јутарњим часовима — непуне двије седмице послије Рачка“, говори Бојић тада истражни судија Окружног суда у Пећи за подручје Метохије.
„Стигао је из Пећи без одлагања, са увиђајном екипом. На пространом платоу дворишта, омеђеном високим зидовима и кућама, затекли смо стотине медијских кућа, новинара и припаднике КВМ. Ненормалан број медија и тензија која се осјећала у ваздуху говорили су да је сцена припремљена.“
Бојић описује први тренутак увиђаја — и како је, на очиглед свијета, разбијена основа будуће манипулације:
„Пришао сам првом погинулом припаднику УЧК, из задњег џепа фармерица испод којих се видјела маскирна униформа извукао новчаник и пред камерама CNN-а га отворио. Прво што се видјело била је легитимација УЧК са потписом Рамуша Харадинаја. Изузео сам и мали нотес са телефонским бројевима — углавном са позивним бројем Њемачке.“
У тим тренуцима појављује се Хенинг Хенш и моли да му дозволим присуство увиђајним радњама, нудећи своје изворе, логистику, сарадњу:
„Рекао сам му да смо на истом задатку, утврђивања истине каква год она била, и не само да може, него да мора да учествује у свим увиђајним радњама. То сам учинио да бих дао додатни и потпуни кредибилитет процесу и елиминисао сваку могућност манипулације.“
Бојић свједочи да се у једном тренутку поред њега појавио John Drewienkiewicz, замјеник Вилијама Вокера:
„Саопштио је да је у великој бијелој кући откривен и ‘други масакр’, уз сугестије да су српске снаге силовале и злостављале Албанке. Одмах сам наредио да управо он, наши крим-техничари и сви страни извјештачи уђу у кућу — али без мог учешћа. Хтио сам да се све види чисто, без икакве могућности подметања. Генерал је био затечен и потпуно збуњен.”
Резултат је био јасан:
„Вратили су се покуњени. Није било никаквог масакра. Једна жена је ошамарена после проналаска оружја; ништа више. Древенкијевич је испарио. Сценарио је пропао.“
Ауторитативни налази: криминална група, обука у Албанији, оружани окршај.
Хенш затим доноси податке након обаљених комуникација из оних њихових познатих оклопних обавештајних возила, из својих немачких извора:
„Сви бројеви из именика припадају познатим лицима из криминалних структура, трговци оружјем, нарко-дилери, већина с више протјеривања из Њемачке. Његов камерман је све детаљно снимио, знатно бољом опремом од наше.“
Борба је трајала кратко и жестоко. Било је:
– 24 погинула припадника УЧК и јатака
– 1 погинули припадник МУП-а, Раковић
– један рањени припадник УЋК је побегао и крио се два дана у нашој празној цркви Св. Илије на брду у близини, пронађен је и излечен. Описао је и он комплетан ток догађаја.
Бојић додаје:
„КВМ је невјероватно притискао албанске породице да не долазе по тијела, да би се поновила манипулација као у Рачку. Осујетили смо их законито, ефектно и правовремено.“
Сљедећег дана Хенш је дошао у Бојићеву судницу:
„Донио је буквално књигу — комплетну студију са свим подацима увиђаја. Наставили смо даљу сарадњу све до почетка агресије. Сценарио ‘Рогово’ је био до танчина и комплетно разобличен.“
Шарпингова злоупотреба: исти материјал, лажни датум, један циљ — рат.
Током агресије, Бојић је, како каже, случајно крајем априла угледао Шарпинга на телевизији:
„Приказивао је снимке са нашег увиђаја, али је премјестио датум са 29. јануара на 27. април. То је била перфидна, биједна подвала. Помислио сам на Хенша — хоће ли се усудити да проговори, да документује истину?“
Хенш је проговорио.
Њемачка телевизија је чак емитовала документарни филм: „Све је почело с једном лажи“.
(ИН4С, 27.11.2025)