„Шокирани смо што Русија није била позвана, исто тако шокирани смо што ни Србија није била позвана. Ова потпуно лажна и изопачена верзија приказивања догађаја везана је и за жељу да се очува светски поредак који је утемељен на сили и доминацији једне или само неколико држава. Постоји жеља да се смањи улога СССР-а, али и да се у исту раван ставе фашистичка Немачка и Совјетски Савез, да се оптуже руководства те две државе за почетак Другог светског рата, а да се победницима прогласе, пре свега, САД и поједине европске земље.“

Та лажна слика може лако постати права, јер постоје генерације, а не само млади, које су остариле, а не памте рат. Како њима приближити праву историју?

— Да, генерације које долазе су основна мета тих интерпретација. И ја не могу да не кажем да, нажалост, статистике показују да је данас мање оних који знају и разумеју догађаје уочи Другог светског рата, догађаје у рату и резултате тог рата. Што се тиче Русије, ми чинимо све што можемо — приказујемо документа, филмове, желимо да покажемо свима шта се заиста догодило и да вратимо разумевање историје, да је интерпретирамо на објективан начин. Ми смо убеђени да ћемо то наставити заједно са нашим пријатељима Србима.

У борби да се докаже „руска кривица“ за рат често се помињу пакт Молотов-Рибентроп и тајни анекс, док се договор који му је претходио и од кога је започето распарчавање Европе, такозвани Минхенски споразум готово не помиње. Русија је објавила текст пакта и анекса. Да ли бисте објаснили нашим читаоцима њихов садржај?

— Хвала вам што сте то рекли, у Русији је заиста све објављено, јавност зна и нема данас никакве тајне око пакта Молотов-Рибентроп. И не само у Русији. Има много изложби, презентација документа у свету и свако ко жели може да се упозна са документима из тог доба. А пре тога, и Ви сте то поменули, био је Минхенски договор.

И било је упорних, али нажалост неуспешних покушаја Русије да се са западним земљама договори о стварању поузданог система колективне безбедности у Европи. Тај систем би поставио баријеру агресији фашистичке Немачке и обезбедио мир. У сваком случају, спречио би ширење фашистичке агресије.

А Минхенским договором је уз благослов Енглеске и Француске, распарчана Чехословачка…

— Желим још да кажем да је Совјетски Савез био у рату с фашизмом још од 1936. године у Шпанији, а били смо у рату и са јапанским милитаристима на Далеком истоку. Ових дана смо обележили 80. годишњицу битке код Халкин Голa. Та битка је од глобалног историјског значаја јер је спречила агресију Јапана са истока. Совјетски Савез је био у вртлогу дипломатских напора да спречи рат и иницијатива је углавном припадала Москви. Данас нико не говори, ни сад у Варшави није било речи о томе да је Пољска била савезник Немачке у првој фази. И они су покушали да добију део Чехословачке. Ето, такав је живот — кад неко покушава да одузме туђе, изгуби на крају. Тако је Пољска изгубила свој суверенитет. Да не говорим о чињеници да су Пољску током неколико деценија користиле западне земље као територију за провоцирање Совјетског Савеза.

Дакле, тек након више покушаја да се договори са западним земљама да се проблем реши на дипломатски начин, да се успостави неки ниво поверења у Европи, и након покушаја договора са Пољском, која је сматрала да је Русија главни непријатељ, и гледајући како Запад помаже Хитлеру и усмерава га према СССР-у, Совјетски Савез је био приморан да потпише пакт са Хитлером. Да нагласим да је један од изворних разлога трагедије Другог светског рата био мањак поверења.

Шта тај пакт садржи?

— Што се тиче садржаја тог договора, то је доста једноставно — две стране су преузеле обавезе да једна другу не нападају у следећих 10 година. А што се тиче тајног анекса — он је био тајни, али се знало да је био технички, и регулисао је расподелу утицајних сфера у Пољској. Између осталог, желим да нагласим да је СССР-у припала само територија која је била под окупацијом Пољске после Првог светског рата. То су западна Украјина и западна Белорусија. И наша војска је ушла у Пољску тек након 17. септембра, кад у Пољској није било власти.

Да се вратим на Ваше прво питање, на догађај у Варшави. Била је прича пољских руководилаца како је Други светски рат у политичком смислу завршен тек 1989. године са нестанком Совјетског Савеза са историјске сцене. To је опасна лаж, провокација. Сматрамо да су читав догађај, његов формат, говори и садржај једна врста злочина против сећања, против оних који су изгубили живот у Другом светском рату. Међутим, Совјетском Савезу припадају основна улога у Победи и основни губици, људски и материјални.

Наша је жеља да се такви догађаји користе, наравно, за успомену, за сећање, за поуке, али и као део напора да се сада успостави праведан међународни поредак, да у њима учествују што више представника што више народа. Видећете то током обележавања 75. годишњице ослобођења Београда 20. октобра овде и 75. годишњице Победе 9. маја следеће године у Москви.

Знамо колико је изгубљено у Пољској и другим земљама Источне Европе. Сећамо се губитака и ценимо улогу сваког народа. А у Варшави је свако говорио шта му се допада. Ништа није имало везе са стварношћу тог доба. Као да уопште није било Нирнберга, ни формирања ОУН-а и светског поретка, нити међународног права… У Варшави је било заборављено све, и историја рата и његови резултати, и помоћ Совјетског Савеза не само у рату, него и после њега — и финансијска, и људска, и морална…

Запажено је реаговање Белорусије, која је одбила да присуствује догађају у Варшави. И црногорски председник је изразио жаљење што Русија и Србија нису позване. Зар није било логично да су тако реаговале и остале земље антихитлеровске коалиције?

— То је требало да буде тако, али нажалост било је како је било. Мислим да је овај лажни догађај био велика трагедија и штета за Европу и за безбедност у Европи. Ми се ипак надамо да то није једини извор информација за данашње генерације. Постоје представници претходних генерација, документа, књиге, има још извора да људи сазнају истину. А што се тиче свеобухватне истине, не морамо да идемо далеко у прошлост. Формирање такозваног либералног међународног поретка, што је, како је речено у Варшави, резултат западних напора до 1989. године, можемо видети овде, у Србији. То је бомбардовање НАТО-а, убијање цивила и недужних војника који су само испуњавали свој дуг према отаџбини, уништавање цивила, па и Амбасаде Кине. Резултат таквог поретка је и осиромашени уранијум. Можемо тако још дуго да набрајамо, али чини се да је исти поредак усмеравао и Хитлера према СССР-у уочи Другог светског рата.

Код нас се верује да Србија није добила позив због Русије. Да ли Вам је то логично?

— Нико од организатора овог скупа није дао објашњење. Ми га нисмо ни тражили, јер је и без објашњења све јасно. А што се тиче Србије, кад бих веровао да они имају стида и осећај за срамоту ја бих мислио да нису позвали Србију због сећања на то што су учинили овде 1999. године. Међутим, то није случај, јер они верују да су увек у праву — и кад уништавају земље, и људе, и цивиле… Због наших односа са Србијом — не искључујем то, јер знам какви су притисци на Србију, и знам да наша сарадња веома иритира читав Запад, а нарочито неке земље које сматрају да је најважније спречити присуство и утицај Русије у Србији. И у читавом региону, али пре свега у Србији, јер имамо најбоље пријатељске односе.