Боцан-Харченко: У Србији знају да увек могу да се ослоне на Русију

ДАНАС је 20. децембар 2022. Ситуација у српској покрајини Косово и Метохија последњих недеља је алармантна, напета до крајњих граница.

Више од десет дана Срби на северу Косова не напуштају барикаде. За њих је то једини начин да се заштите од агресивне самовоље самопроглашених приштинских „власти“, које су себи поставиле циљ – уз допуштење и де факто подршку својих западних ментора – да преузму контролу над северним деловима покрајине и енклавама јужно од реке Ибар, који су насељени Србима.

Београд истиче своју приврженост трагању за мирним решењем, али јасно ставља до знања да неће дозволити нову рунду насиља над косовским Србима, колико год то коштало.

Већ скоро четврт века, косовско питање представља главну претњу миру и стабилности на Балкану. Основни узрок је антисрпски набој „колективног Запада“, на челу са Вашингтоном: игнорисање легитимних интереса Београда и Срба у покрајини, угађање сепаратистичким стремљењима косовских Албанаца, уз заобилажење међународног права.

Од средине 1990-их, радикалне снаге у покрајини су уз западну подршку почеле да примењују терористичке методе, створивши тзв. „Ослободилачку војску Косова“ (ОВК), чије су жртве били и Срби и косовски Албанци (данас се злоделима ОВК бави Специјални суд у Хагу).

Супротстављајући се ОВК, Београд је увек ишао линијом политичко-дипломатског решавања статуса покрајине, био је спреман да Приштини додели најширу могућу аутономију. Али западњаке, очигледно, та опција није задовољавала. И јасно је: планирали су да искористе „Косовски пројекат“ у рату против Србије.

Северноатлантска алијанса је 24. марта 1999. године – одбацивши међународно право, без одлуке Савета безбедности УН – покренула агресију против суверене независне Југославије, једне од држава оснивача УН. Фалсификовани повод је био наводни масакр „мирних косовских Албанаца” од стране српских специјалаца у селу Рачак, који су пријавили инспектори ОЕБС-а предвођени Американцем Вилијамом Вокером. У ствари, испоставило се да се радило о преобученим бојовницима из банди ОВК.

Варварско бомбардовање које је трајало 78 дана, укључујући употребу муниције са осиромашеним уранијумом, цинично је проглашено „хуманитарном интервенцијом“ под називом „Милосрдни анђео“. Више од 2.000 цивила је погинуло, укључујући најмање 89 деце. Колосална штета нанета је економској и социјалној инфраструктури земље: циљаним ударима уништени су вртићи, школе и болнице, цркве и манастири, мостови, фабрике и предузећа, укључујући хемијске индустријске комплексе и рафинерије. Али, алијанса није успела да сломи поносни, пожртвовани српски народ, није га победила.

Бруталне акције САД и НАТО против Југославије означиле су почетак замене међународног права „поретком заснованим на правилима“ која арбитрарно дефинишу западне земље. Касније је та шема – прво инсценација, а затим војна операција ван међународног правног поља – више пута репродукована у другим регионима света.

Црни „списак достигнућа“ Запада укључује изживљавање над Авганистаном, Ираком, Либијом, Сиријом…

Да се заустави инвазија НАТО и косовски досије врати у Савет безбедности УН успело се у многоме тахваљујући Русији. Резолуцијом СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. године, консолидовани су кључни параметри постконфликтне изградње мира: поштовање суверенитета и територијалног интегритета Југославије (односно, сада Србије), као и адекватно обезбеђење права свих етничких група које живе на Косову и Метохији.

У покрајини је почела да делује администрација УН – Мисија УН на Косову (УНМИК), као и Косовске снаге (КФОР), које су одговорне за одржавање безбедности.

Истовремено, многе одредбе ове резолуције, која је била кључна за решење, остале су само на папиру, укључујући и низ одлука од суштинског значаја за Београд, укључујући о ограниченом присуству српског војног и полицијског особља на Косову (на то питање ћемо се још вратити).

Карактеристично је да када је, у условима све већег антисрпског расположења у покрајини почетком 2000-их, Београд – да би осигурао безбедност – затражио да у покрајини распореди свој контингент, одговор је био негативан. У марту 2004. уследили су масовни погроми српског становништва, рушење, пљачка и скрнављење православних светиња. Да спрече експлозију насиља, нису успели ни локална полиција, ни КФОР.

Ипак, на Западу су и ову трагичну ситуацију злоупотребили у свом интересу. Не може се искључити ни да су је испровоцирали у свом интересу. Констатовано је да је неопходно што пре покренути преговоре о статусу Косова. Истовремено, још пре почетка преговора, САД су обећале Приштини да ће подржати „државност“ покрајине уколико се не постигне компромис са Београдом (и то је било речено страни коју представљају озлоглашене главосече – јучерашњи бојовници ОВК!).

Зар би Косовари у таквим условима могли пристати на мање?

Питање је, сада се чини, реторичко. Косовски Албанци су 2008. једнострано прогласили „независност“, коју су одмах признали западни покровитељи Приштине, а по њиховом налогу и неколико десетина других земаља света (узгред, многе од њих нису ни разумеле о чему се ради).

Дијалог између Срба и косовских Албанаца настављен је тек неколико година касније – у складу са жељама тадашњег руководства у Београду, а већ под окриљем Европске уније (данас тим Александра Вучића отворено указује да је та одлука претходних власти била погрешна и кратковида).

Посреднички мандат ЕУ одобрен је резолуцијом 64/298 Генералне скупштине УН од 9. септембра 2010. године.

Међутим, у пракси, Брисел је далеко од тога да буде поштен посредник, иако пет европских престоница – Атина, Братислава, Букурешт, Мадрид и Никозија – не признају косовски „суверенитет“. Доказ за то су не само стална резоновања еврочиновника о некој врсти „једнаке одговорности“ страна (иако се не може оповргнути чињеница да управо провокативни кораци Косовара доводе до ескалације напетости), већ и неспремност ЕУ да изврши притисак на Приштину да спроведе кључну обавезу договорену у Бриселу 2013. о успостављању Заједнице српских општина на Косову (ЗСО). А управо та структура, са пуним извршним овлашћењима, могла би да обезбеди основна права Срба у Покрајини, укључујући право на безбедност, као и надлежности у области привредног развоја, образовања, здравства и просторног планирања.

Наглашавам: Београд је одговорно испунио свој део бриселских обавеза.

Недавна признања бивше канцеларке Немачке Ангеле Меркел о позадини Минског споразума о украјинским питањима сугеришу да се у односу на Бриселски споразум ЕУ придржавала истог концепта: да се постигне договор само да би Приштина добила време да ојача, прикупи снаге, припреми се за освајање свих региона покрајине и стварање „етнички чисте државе косовских Албанаца“.

Посебно напомињем да је не тако давно, званична реторика институција ЕУ допуњена апсурдним захтевом „међусобног признања“ (шта ће Србији, која има неоспоран међународни правни субјективитет, „признање“ од стране Приштине? ) – та одредба је у јулу 2022. године укључена у једну од резолуција Европског парламента. Иако тај тенденциозни документ нема правну снагу, не треба потценити његов политички значај: у суштини, то је још један корак Брисела ка ревизији статусно неутралне позиције, а тиме и ка одступању од мандата добијеног од Генералне скупштине УН.

Такав непринципијелни приступ не иде на част Европској унији. То показује да у њеној стратегији нема искрене намере да се помогне решењу, изградњи поверења између албанске већине и других етничких заједница које живе у покрајини. Додаћу да се понашање ЕУ тешко може назвати доследним и рационалним, оно се не може објаснити са становишта здравог разума, посебно с обзиром на то да Србија остаје кандидат за улазак у „евроклуб“, а обнављање кризних процеса на Балкану директно би утицало на безбедност Европе.

Ништа мање упадљива у том контексту је улога КФОР-а, под командом НАТО, који годинама показује равнодушност према судбини Срба у покрајини. Они одбијају да предузму превентивне мере, не ометајући редовне упаде косовских безбедносних снага на север покрајине, остављајући Приштини одрешене руке у застрашивању неалбанског становништва.

Још једна финеса: у саставу КФОР постоји контингент оружаних снага Албаније. Вероватно је јасно на чијој ће он бити страни, ако дође до заоштравања конфликта између Срба и косовских Албанаца. Подсетимо и да је базу Бондстил, првобитно предвиђену за КФОР, Вашингтон самовољно присвојио. Испада да се ни о неутралности ни о избалансираности НАТО мировњака такође не може говорити. На дневном реду остаје питање кориговања активности КФОР-а и њеног враћања у оквире које је успоставио Савет безбедности УН.

Што се саме Приштине тиче, она за скоро петнаест година једнострано проглашене „независности“ није успела да докаже своју одрживост. Није случајно што се данас више од половине земаља чланица УН не слаже са „суверенизацијом“ тог квази-ентитета: последњих година, захваљујући системским напорима српске дипломатије, читав низ престоница је повукао признања косовске псеудодржавности, на брзину издата по диктату Вашингтона.

Тужна статистика говори сама за себе: од више од 200.000 Срба који су напустили Косово и Метохију од 1999. године, мање од 2% се вратило својим домовима. Само у 2022. години било је преко стотину етнички мотивисаних напада на живот и здравље косовских Срба и посезања на њихову имовину.

Фактички не постоје гаранције безбедности српских светиња, међу којима су средњовековни манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, и црква Богородице Љевишке, који се налазе на УНЕСКОвој листи светске баштине.

Правна дискриминација неалбанаца узима све више маха. У јануару 2022. године, супротно устаљеној пракси, договореној са ОЕБС-ом, Приштина је забранила да се у покрајини спроведе свесрпски референдум о трансформацији правосудног и тужилачког система земље.

Неколико месеци касније, у априлу, исту „проверену“ шему Косовари су применили и на председничке и парламентарне изборе у Србији. Само мали део Срба из покрајине је успео да искористи прилику коју им је пружио Београд и гласа на бирачким местима у јужним деловима централне Србије.

Србофобијом заслепљена приштинска „врхушка” нема ни стратешку визију, ни разумевање циљева и задатака стабилног развоја. Унутрашња политичка турбулентност је постала хронична. Дуго потребне социјалне реформе се не спроводе. И без тога слаба, неефикасна привреда се још није опоравила од утицаја корона кризе. Одлив мозгова се не зауставља. Стопа незапослености младих је висока.

Ту жалосну ситуацију користе међународне терористичке и криминалне групације, које су развиле активну делатност у покрајини.

Непоузданост и неспособност за договор Приштине се огледа и у бриселском дијалогу. Уместо савесног спровођења раније преузетих обавеза и стручне разраде преговарачке агенде, представници косовских Албанаца постављају вештачке захтеве осмишљене да произведу што гласнији тренутни ефекат. Истовремено, чују се позиви на стварање „Велике Албаније“ (као, на пример, крајем новембра 2022. током заједничког састанка албанског парламента и косовске „скупштине“ у Тирани), што је бременито дестабилизацијом читавог балканског региона.

Отворено се игра на грубу силу. Приштина стално тражи од Запада проширење испорука наоружања и војне опреме – посебно артиљерије са дометом преко 10 км и система за електронско ратовање. Заузврат, западњаци – супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН – помажу да се „косовске безбедносне снаге“ трансформишу у илегалну „војску“ у пуном капацитету.

Као резултат, националистичко расположење је у порасту у покрајини. Само током 2022. године ситуација се више пута приближавала врућој фази сукоба – по једном те истом сценарију. Уз учешће западних представника – Американци дају тон – намах се чини да је могуће решавање проблема које стварају Косовари ставити на дипломатски колосек (иако је једини прави проблем у покрајини претња безбедности косовских Срба од стране Приштине). Али то је само краткотрајно попуштање, ништа више од површног, спољашњег умиривања ситуације.

Договорена – по правилу, због тактичких уступака Београда – решења имају привремени, половични карактер. После неког времена, Приштина, подстакнута од својих ментора, измишља нови изговор за заоштравање. Уверен сам да ће се такви циклуси понављати.

У тим околностима, председник Србије Александар Вучић показује изузетну политичку храброст, издржљивост и разборитост без преседана. Он наставља да пружа социјално-економску помоћ косовским Србима. Истичући неприхватљивост „политике свршеног чина”, недопустивост крвопролића, Београд тежи дипломатском превазилажењу разлика у оквирима постојећих преговарачких формата. Демонстрира спремност да се креће ка обострано прихватљивим компромисима. Сарађује са представницима ЕУ, САД и других западних земаља.

Притом, председник Србије јавно констатује да је „влада“ Косова под пуном контролом од стране њених западних ментора, позивајући ове последње да коначно одбаце „премијера“ Аљбина Куртија, и да му не допусте да поново распламса сукоб на Косову. Он не крије да се у вези са Косовом крше не само сви споразуми, већ и фундаментални међународноправни акти. Српски лидер је чак позвао западне посреднике и Приштину, наводећи шест докумената – од Повеље УН и Резолуције 1244 до Декларације ЕУ о проширењу на Балкан, усвојене на самиту у Солуну 2003. године, да наведу бар један који се заиста поштује. Нису именовали ни један. Поштено, на неки начин.

Упадљива је и чињеница да западњаци у дијалог непрестано убацују нове идеје. Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, говорећи о преговорима Београда и Приштине, указује на целисходност преласка на такозвани француско-немачки план решавања, који подразумева сагласност Београда на улазак Косова у међународне организације, укључујући УН.

Амерички емисар Габријел Ескобар изненада се сетио значаја ЗСО за косовске Србе: каже да ће Вашингтон учинити све да се тај пројекат реализује. Ал,и одмах је направио и отклон: то је могуће, каже, само у форми која би била у складу са косовским „уставом“. Другим речима, САД би желеле да ову одлуку претворе у балон од сапунице, да направе неку НВО са спољним атрибутима ЗСО, али без стварних овлашћења.

Постоје и покушаји да се питање Косова развуче на различите преговарачке платформе: ту је и бриселски дијалог Београд-Приштина, и шири „Берлински процес” под окриљем ЕУ, и појединачни контакти са западним представницима. Тиме се додатно појачава спољни притисак на Србију – по принципу „не вештином, већ бројкама“ да би је приволели да затвори косовско питање под западним условима, не по међународном праву, већ по озлоглашеним „правилима“.

Ипак, у Београду не намеравају да одступе од темељних националних интереса у односу на Косово и Метохију и своје сународнике у покрајини. Уверавају у своју одлучност да спрече нове погроме на Косову или насилну „реинтеграцију“ севера Косова по моделу загребачке војно-полицијске акције „Олуја“ 1995. године (која је резултирала егзодусом више од 250.000 Срба из Хрватске).

Нажалост, није искључена опција ескалације до оружаног сукоба, који су Срби, понављам, заинтересовани да по сваку цену избегну. С тим у вези, Београд је принуђен да јача своју војну групацију у близини административне линије са покрајином.

На иницијативу председника Александра Вучића, команданту КФОР-а је недавно упућен званичан захтев да се на Косово, у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, врати до хиљаду српских полицајаца и војника (карактеристично је да су тај легитимни захтев Вашингтон и Берлин одмах назвали неприхватљивим). Највероватније ће Београд поново почети да убеђују да КФОР држи ситуацију под контролом.

До сада су све западне мере принуде – од НАТО агресије до уцењивања Срба „светлом евроинтеграционом будућношћу“ (не прецизирајући када ће она доћи, заузврат већ сада захтевају одрицање од Косова, одбацивање Русије, Кине и других незападних партнера и прихватање ултралибералне вредносне агенде без роптања) – нису довели до резултата који Запад очекује, то јест до потпуног потчињавања Србије и губитка њеног суверенитета и територијалног интегритета.

У Србији знају да увек могу да се ослоне на Русију. Уз сву озбиљност задатака са којима се наша земља суочава у контексту наметнуте нам конфронтације са НАТО, ми и даље учествујемо у решавању актуелних међународних криза, укључујући и косовску. Тим пре што је реч о Србији – нама братској, пријатељској земљи, нашем стратешком партнеру, фактичком савезнику. Земљи чије бриге и проблеме – не претерујем – примамо к срцу као своје. Земљи која – одупирући се најснажнијим нападима Вашингтона и Брисела – не подлеже санкционој грозници и не придружује се западним рестрикцијама против Русије.

Индикативно је да Запад користи немире на Косову као полугу притиска на председника Вучића како би га сатерао у ћошак и натерао да се придружи антируским рестриктивним мерама.

Наставићемо блиску координацију са Београдом по питању заштите легитимних права Србије у односу на Покрајину Косово и Метохију.

Наше главно оруђе су знатне могућности Русије као сталне чланице Савета безбедности УН (ту се наравно, подразумева да иницијативу има Београд). Ту смо солидарни са кинеским партнерима: Пекинг такође полази од императива стриктног придржавања међународних правних норми, задржавајући косовско питање на дневном реду Савета безбедности УН.

Наша разноврсна узајамно корисна сарадња са Београдом је у значајној мери усмерена на јачање одбрамбене способности и социјално-економске стабилности Србије и јачање њеног суверенитета. То су она поуздана „позадинска подручја” без којих је немогуће успешно деловати на дипломатском плану.

Како је истицао председник Руске Федерације Владимир Путин, став Русије по косовском питању остаје непромењен. Залажемо се за постизање стабилног, обострано прихватљивог решења од стране Београда и Приштине стриктно у међународно-правним координатама, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Такав расплет треба да одговара интересима Београда и српског народа и да буде одобрен у Савету безбедности УН.

Дозволите ми да истакнем да су шаблонски приступи неприменљиви, као и покушаји да се успостави временски оквир за постизање споразума. Западњаци морају да напусте свој пристрасан једнострани приступ и своје омиљене двоструке – па чак и троструке – стандарде.

Изградња праведне архитектуре за коначне споразуме око Косова и Метохије захтеваће дуг и тежак рад.

Само истински дијалог ће донети мир и сагласје на Балкан. То ће отворити нове хоризонте за друштвено-економски и инфраструктурни развој региона. Омогућиће очување културне и верске разноликости, очување богатог историјског наслеђа.

Са своје стране, спремни смо да на све начине пружимо садејство таквом конструктивном дијалогу.

Превео: В.К.

https://interaffairs.ru/news/show/38326