Бесудна земља: Овде је сваки Србин осумњичен и сваки је крив!

“Ово су несрећна времена. Овде нико миран, а нико спокојан, нико срећан а нико довољан”, цитира јутрос Његоша на главном шеталишту у Северној Митровици, описујући стање у које је запао Север, један од овдашњих Срба пензионера.

Вели, изашао да прошета, а нити зна одакле иде ни куда је кренуо, нити куд’ ће ни шта ће. Хиљаде мисли у глави, успео је да задржи обојицу синова на Косову, обојица су ту у Митровици, ту су му и унучад, а сад више не зна да ли је огрешио душу, погрешио што се и он и његови нису давно покупили и отишли.

“Све смо мислили биће боље, а оно све горе. Мислили смо да нема куд горе, а оно увек има и може горе, и никако да дотакнемо дно. Кад смо правили барикаде, да се бранимо, кад смо стрепели од упада полиције, кад су градом јаукале сирене за узбуну, кад су нам гореле куће, мислили смо, од тога нема горе, испоставило се да има. Сад смо, ево, и овде на Северу окупирани, њихова полиција на сваком кораку, базе, патроле, дуге цеви, и ко од нас сме сад да потпише да неће бити још горе. Само што не знамо како би то могло да изгледа”, прича наш саговорник.

Показује, горе, на врх шеталишта, одмах уз десно раме Кнеза Лазара, где је накад био маркет “Лазић”, пре неки дан Албанци отворили свој продајни објекат. На дну шеталишта, где је био чувени кафић у коме су се окупљали мостаџије “Долче вита”, такође Албанци отворили кафић. Сад су Албанци са југа главни гости и у кафићу и у маркету код споменика.

На сред шеталишта отворена “Пошта Косова”, и друге локале у центру Северне Митровице полако преузимају Албанци. Специјалци патролирају градом. По пензије се мора у централну Србију.

Пре који дан, један од овдашњих представника Срба изнео је податак да је 80 посто виђенијих Срба на разним списковима за саслушања, хапшења, међу осумњиченима за разна кривична дела. Други је изнео податак да је за време владавине Аљбина Куртија између 15 и 17 посто Срба, од оно мало што их је остало после рата 1999. и погрома 2004, напустило Косово.

Јуче су у косовској полицији у Северној Митровици саслушани председник привременог органа за Северну Митровицу Иван Запорожац и директор филијале Фонда ПИО за КиМ Игор Симић. Данас Зоран Тодић, председник привременог органа за општину Лепосавић. Јуче саслушани, а осумњичени за кривично дело фалсификовање, рекли су да су часно и поштено радили свој посао, у интересу грађана, а ни против кога. Питали, коме сад грађани да пријаве рођење детета, смртни случај, од кога да траже оброк, социјалну помоћ…

Полиција, међутим, наставља да “ради свој посао”. Ко ће следећи добити позив да се јави у полицију, или ће једноставно бити пресретнут на улици, ухваћен и убачен у џип или марицу, одведен у затвор, овде се и не зна и зна.

“Овде смо сви осумњичени. Сви смо били на барикадама, сви овде имамо земљу, кућу, стан, никад човек није сигуран да ли ће коме засметати, да ли ће га ставити на списак за угрожавање њиховог ‘уставног поретка’, ‘лица под заштитом међународне заједнице’, за ‘ратни злочин против цивилног становништва’… Два сведока, измишљена, инструирана, неко коме се свиђа ваша њива или кућа, или их већ користи, и, ето вама робије. Људи изађу на улицу, осврћу се око себе да их неко не вреба, кад кренемо на Јариње или Брњак, никад нисмо сигурни да ћемо се и вратити кући”, понавља наша саговорник, познаник из Северне Митровице.

Каже, примера за доказ његовим речима колико хоћеш.

Милорад Ђоковић (56), из Витомирице, последњи Србин из тог града, лежи на робији већ скоро две и по године под сумњом да је починио ратни злочин. На списку за хапшење нашао се пошто је почео судски процес за заштиту своје имовине отете од стране Албанаца. Када је добио пресуду Вишег суда у Приштини којом му је признато право на имовину, комшије Албанци до темеља су му срушили кућу и на том месту праве аутобуско стајалиште, док Милорад на рочиштима вапи да није крив.

Ненад Арсић из Чаглавице већ је осуђен на шест година робије. Оволику казну добио је јер је током рата на Косову, наводно, тукао Јакупа и Скендера Шаљу и терао их да пију ракију и певају „Ој Србијо мила мати…“ Арсић је пред судом узалуд понављао да су га браћа Шаља оптужила јер – није желео да им прода део свог имања.

Душко Арсић из Матичана код Приштине осуђен је пролетос на 13 година затвора јер је судско веће утврдило да је он 1999. године у селу Бутовац учествовао у протеривању Албанаца и малтретирао једно малолетно лице.

“Заглавио сам због своје земље”, рекао је Арсић на једном од саслушања.

“Ово је бесудна, несрећна земља. Позиви на саслушања директорима установа у српском систему, председницима привремених органа само су наставак страховитог притиска коме смо изложени. Људи трпе, трпе, онда у једном моменту попусте, не могу више да издрже, спакују ствари, оду током ноћи, а ујутру само осване празан стан или празна кућа у насељу или у згради. Кад ће стати са овим? Вероватно кад нас Срба овде на Северу остане као у енклавама на југу, засеок, пар кућа, а около албанска села и све тако. Кад нас на Северу остане пар хиљада, да могу да кажу да су мултиетничка средина, а нас не буде ни за једно добро село”, прича наш саговорник из Северне Митровице.

 

“У лажној творевини нема среће ни за Албанце”

Уверен је, каже, нити има нити ће среће у тој лажној творевини бити и за Албанце. Последњих десетак година стотине хиљада напустили су Косово, кренули пут Западне Европе, за хлебом, у борби за опстанак.

“Разлика између нас и њих јесте што они иду добровољно, ми – на силу. Велико питање је шта ће бити са људима које сада зову на саслушања, хоће ли их у неком тренутку похапсити, ко зна шта ће им све измислити. Ваља имати у виду и да су избори за пет месеци, до тада, кукала нам мајка, нама Србина, дана неће бити да неког не ухапсе, затворе, саслушају, осуде. И све је нама јасно, само, руке су нам везане, шта да урадимо, како да се бранимо, како децу да заштитимо. Газе последње трагове српских институција, ми немоћно гледамо. Ћутимо, трпимо, тешко је и замислити колико је то ужасно, грозно осећање. Та немоћ, и, нек ми нико не замери, тај осећај остављености, напуштености, препуштености себи и својој судбини”, пун туге и горчине прича наш саговорник, познаник из Северне Митровице.