Бескрајни дани и ноћи робије: Милорад Ђоковић – лице српског страдања на Косову и Метохији

Свака зора и сваки сутон њему су исти. Ускоро ће 850 дана како Милорад Ђоковић, последњи Србин из Витомирице, сања слободу у хладној ћелији казамата у Подујеву. Кад ће је досањати, Бог свети зна. За тих 850 дана и ноћи, једно је сигурно – Милорад је постао лице, икона српског страдања, српске голготе на Косову и Метохији. Јер, да није толико инсистирао на свом кућном прагу, на праву и божјем и људском, да се врати на своје, Милорад би данас био слободан човек. Овако, скупо је платио и плаћа комад своје косовске земље и чињеницу да није пристао да га се одрекне.

А то, како се поклопило да Милорада оптуже за ратне злочине баш онда кад је, коначно, после десетак година тражења правде, добио судско решење да је његова кућа – његова, како су се вајни сведоци, 17 година пошто се Милорад вратио на КиМ, живео у Витомирици, присетили његових „злочина“, што су до тада ћутали, то је већ сасвим друга прича. Из једне друге димензије, Милораду неразумљиве и несхватљиве, далеко ван његовог схватања правде, живота, смрти, греха, части, поштења…

Још простије речено, у времену греха, у времену Содоме и Гоморе, отимачине, у времену бешчашћа, неправде, знају то добро и Милорадови пријатељи и још боље његови џелати. Милорад страда због части и правде – свог образа. Зато се вероватно и оног дана, уочи Видовдана 2022. године, кад су га из дворишта са лисицама на рукама одвели, осмехнуо својим пријатељима. Без ропца… Теже би му вероватно било да се одрекао свог парчета косовске земље, очева и ђедова гроба, славске иконе, права потомака да и они живе на Космету.

Два месеца пре хапшења, Милораду су у Витомирици срушили кућу. И не само да су је срушили, него су је сравнили са земљом, ни камен на камену нису оставили. Док су је рушили, полако, стрпљиво, темељно, нико се из Витомирице, од Милорадових комшија, од комшија његовог деде и његовог оца није појавио да пита нељуде шта раде, што то раде, боје ли се Бога, греха на потомке.

Не. Неки који знају Милорада кажу данас да га је то посебно заболело. Нису Ђоковићи од јуче у Витомирици. Његов се деда доселио у Метохију у време кад ове просторе насељавали Црногорци, његов се отац родио у Витомирици, Милорад се родио у Витомирици, зато је ваљда толико и волео ту земљу.

Мало пре тога, после 10 година обијања судских прагова, Милорад је добио пресуду Врховног суда у Приштини да су кућа и плац од 11 ари његови. Много се, причају његови пријатељи, Милорад радовао том парчету земље, кући коју је почео да зида још пре рата. Планирао да ту живи и остари, у слободи – но, ђаво није дао.

Баш ту где је његова кућа, његов плац, комшије планирали да направе аутобуску станицу, није имало нигде друго у селу него баш на Милорадовом плацу.

Милорад се у Витомирицу вратио пре 17 година. Само који дан по повратку сустигле су га оптужбе комшија, албанске породице Прекај, која је користила његово имање да је он убио њиховог оца, и још да је  био припадник паравојних формација, да је чинио масакре и злочине. Да је најгори човек на свету.

Кога брига што се после показало да је несрећни Садрија Прекај погинуо после рата у саобраћајној несрећи, што је суд потврдио да фамилија Прекај нема право на његову земљу. За Милорада, јединог Србина у Витомирици, мира није било. После се јавило и 400 мештана суседног села Дубово који су Ђоковића оптужили да је крив што је – „војска краља Николе на плацу који је власништво Ђоковића 1913. убила 12 Албанаца“.

Кад се свему дода и чињеница да је Милорадов плац на баш лепом месту у селу, да на његовом плацу, на тој њиви добро рађа кукуруз и шта год да посејеш, лако је објаснити како се после десило да се двадесет и кусур година од рата појави „сведок“ који је „својим очима видео“, како Милорад „убија“ неког Албанца.

„Милорад Ђоковић је пре свега добар и поштен човек. Познајем га годинама, годинама смо пријатељи. Нити ја, нити било ко, ко познаје Милорада, ни на тренутак нисмо посумњали да је он нешто крив, да је починио оно за шта га терете. Милорад невин лежи у затвору“, каже за РТ Балкан пријатељ ухапшеног Србина Лука Златичанин из Гораждевца.

Када је једном новинар Живојин Ракочевић пратио Милорада до његове тек започете куће, дочекали су их локални Албанци. „Овде су Срби побили Албанце. Ово није твоја земља него наша“, понављао је тог дана један млађи човек уносећи се у лице Милораду.

После је Ракочевић написао да је Ђоковић „злочинац који није био у сукобу“ и да је његов највећи грех „сигурност и одсуство страха“.

Истина је да Милораду нудили и паре за плац, и то добре паре – није хтео ни да чује.

„Сви који знају Милорада сигурни су, уверени су, на икону да се закуну, да он није учинио то за шта га терете. Све је то због тог комада земље. Ако постоји добар и поштен човек, онда је то Милорад. Говорили смо му Милораде дижи руке, продај то, видиш шта се дешава људима, туже их, суде им, осуђују, није хтео да чује. Само је понављао да је чист, да ништа није урадио, да је невин сто посто. Причали смо са њим у затвору, само понавља да је невин. Једино кад чује пресуде другим људима, Србима са Космета који страдају невини као и он, онда падне у тешки очај“, причају за РТ Балкан Милорадови пријатељи из Гораждевца.