БЕОГРАД: Седамдесет пета годишњица мартовског преврата
Фото: РТС
Војни пуч и масовне народне демонстрације пре 75 година одредили су судбину Југославије и трасирале њен даљи пут ка блоку земаља противница нацистичке Немачке.
Пуч је извршен у један сат по поноћи, 27. марта 1941. године, а чим је информација доспела у народ избиле су масовне уличне демонстрације у знак подршке грађана пучу.
У Београду, другим српским градовима, али и широм Југославије грађани су узвикивали пароле „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“.
Британски лидер Винстон Черчил изјавио је тада да је „Југославија пронашла своју душу“. Пучем је поништено потписивање протокола о приступању Југославије Тројном пакту (Немачка, Италија и Јапан) од 25. марта.
У име краљевске владе, после мучних преговора, а након оцене да је Југославија стратегијски у безизлазном положају и да се никаква помоћ од савезника не може добити, у Бечу су протокол о приступању Тројном пакту потписали министар председник Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар Марковић.
Уклоњено је намесништво, чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, а малолетни краљ Петар Други је проглашен пунолетним.
Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе, углавном, ваздухопловних официра и појединаца из редова јединица гарде.
Централна личност пуча био је ваздухопловни генерал Душан Симовић, потоњи председник владе, али је неподељено мишљење да је иза њега стајао генерал Бора Мирковић. Истакнуту улогу је имао и мајор Живан Кнежевић.
Није потпуно расветљено, али је, међу стручњацима, опште прихваћено уверење да је пресудан подстицај државном удару у тако преломном тренутку имао утицај иностранства, пре свега Лондона, али и Москве.
Генерал Мирковић није ни крио контакте и сусрете са Маплбеком, или Кемпеблом.
Незадовољство због приступања Тројном пакту било је огромно, те је пуч био и израз расположења великог дела народа.
Генерал Симовић је уз положај начелника Главног генералштаба, преузео и улогу председника владе.
Слободан Јовановић, угледни правник, академик, први пут је тада добио и некакву политичку функцију, изузимајући „Српски културни клуб“.
Изгнани кнез Павле, иако потпуни англофил, тертиран је од британске ратне владе грубо. Првобитно је био заточен дубоко у унутрашњости Кеније, а касније му је дозвољен боравак у Јужној Африци.
Српске опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска црква, радосно су примиле вест о државном удару.
Касније, 6. априла, уследио је масовни брутални напад Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске.
Југославија је раскомадана а нацистички окупатори формирали су такозвану Независну државу Хрватску, затим велику Албанију и велику Бугарску.
Последњих година судови у Србији рехабилитовали су неколико учесника догађаја од 25. и 27. марта 1941. године.
Окружни судови у Београду, односно Нишу, донели су решења о рехабилитацији Драгише Цветковића, Слободана Јовановића, Живана Кнежевића, а Виши суд рехабилитовао је кнеза Павла.
Његови посмртни остаци пренети су октобра 2012. у породичну гробницу Карађорђевића у крипти храма Светог Георгија на Опленцу.
Земни остаци Слободана Јовановића сахрањени су у Алеји заслужних грађана у Београду, децембра 2011. године.
Маја 2013. године и краљ Петар Други сахрањен је на Опленцу.
