БЕОГРАД: Годишњица убиства Слободана Милошевића

Данас се навршава 11. годишњица од подлог хашког убиства Слободана Милошевића. Само три дана прије трагичног краја, Хашки трибунал одбио је гаранције  Владе Руске Федерације да се Слободан Милошевић пребаци на лијечење у московску клинику “Бакуљев“.

У крви Слободана Милошевића руски љекари су двије недјеље пред смрт пронашли рифампицин, јак антибиотик којим се лијечи лепра, а који потире дејство љекова за повишен крвни притисак. Како је укључен у терапију до данас није познато. Један од Милошевићевих љекара из Србије, др Вукашин Андрић у јуче промовисаној књизи “Анатомија судског убиства“, тврди да је поред лијека за лепру, Милошевић систематски трован и анестетиком дроперидолом. Др Андрић такође тврди да је Милошевићева смрт наступила дан раније, а да је затворска администрација то сакрила, да би приликом обдукције било регистровано знатно мање присуство љекова, који су узроковали његову смрт.

Потреба за клеветањем лика и дјела Слободана Милошевића, у домаћим и међународним круговима није престала ни 11 година након његове смрти. Крајем прошле године, Саманта Пауер америчка амбасадорка у УН говорила је о Милошевићу као “балканском касапину“, на шта је Марија Захарова, портпарол МИД РФ одговорила “да се послије оваквих изјава Пауеровој смије читав свијет“.

Само у Београду, престоном граду ‘‘касапинa“ Милошевића у ратним годинама живјело је преко 100.000 Бошњака, Хрвата и Албанаца. У Загребу, Сарајеву и након доласка НАТО-а у Приштини, Срби су избирсани из бројног стања. “Репресија“ Милошевићевог режима према косовским Албанцима била је толика, да је у периоду од 1990-99. њихов удио у популацији јужне српске покрајине порастао за око 10-15%.

Док Милошевића клевећу либерални кругови на Западу, ситуација на Балкану је другачија. Мило Ђукановић је тако своју кампању и за претходне парламентарне изборе почео клевећући десет година мртвог Слободана Милошевића. У Србији су другосрбијанци и екстремни националисти једнако досљедни у клевети и сагласни у осуди. Када те два потпуно супростављена екстремна друштвена пола блате, то је најбољи показатељ да си у датим околностима радио најбоље што си могао.

Тешки националисти као ђаво од крста бјеже од питања: “Да ли би данас постојала Република Српска, да су 9. марта 1991. Вук Драшковић и њему лојални београдски криминални гангови, успјели да изведу обојену револуцију?“ Главне оптужбе екстремних националиста полазе од ембарга према Републици Српској и издају Крајине.

Колико су санкције током последње године рата биле озбиљне и колико би се Војска РС могла одржати, да је тада стварно прекинуто њено снадбијевање из Србије, објаснио је недавно Петар Шкрбић, пензионисани генерал ВРС. Чак и онда када је политичко руководство Републике Српске, вукло потезе против воље званичне Србије, често под утицајем америчких и британских агената у властитим редовима попут рецимо Биљане Плавшић, или једног професора са Кембриџа из окружења Радована Караџића, односно спољних провокатора попут бившег америчког предсједника Џимија Картера, предсједник Слободан Милошевић није окренуо леђа Репубилици Српској.

Ни под притиском незапамћених спољних санкција, које су потпуно паралисале економију Србије и Црне Горе, подршка Србима у БиХ није попустила. Крајишким Србима Милошевић је прелагао да прихвате мировни план З-4, којим би добили аутономију у оквирима веома сличним данашњој Републици Српској. Тајну по чијем утицају и за чији рачун је овај повољан документ против воље Слободана Милошевића одбијен, у гроб је однио последњи премијер РСК и хашки свједок Милан Бабић, које се наводно самоубио у хашкој тамници, гдје се затвореници налазе по цјелодневним видео надзором. Kамере су и тог 11. марта 2006 наводно биле покварен у Милошевићевој ћелији.

Са друге стране другосрбијанци Слободана Милошевића оптужују за економско безнађе, за оно што су уствари урадили њихови политички лидери урадили. Након 5. октобра највећа национална богатства и високопрофитабилне индустрије препуштене су странцима. Привредни субјекти, који су могли представљати конкуренцију страним робама, предати су домаћим тајкунима, са циљем да буду ликвидирани. Тајкуни су тако распродајом некретнина и опреме стекла енорман профит, а радници су избачени на улицу, а тржиште чишћено за нелојалну конкуренцију са Запада. Финансијским сектором завладале су стране банке. Овдје послују на зеленашким начелима, која би у земљама гдје се налазе њихове централе био сматран организованим криминалом.

Након укидања санкција и окончања ратова, Милошевић је планирао да Србију и Црну Гору уреди по моделу како је његов пријатељ Алескандар Лукашенко уредио Бјелорусију. Незапосленост у Бјелорусији је данас на нивоу од 2%, све фабрике изграђене у совјетско вријеме и даље функционишу, а у пољопривреди се констатно повећавају приноси. Бјелорусија већ 20 година представља друштво високе социјалне заштите, савременог образовног система, земљу са густом мрежом од 1500 км ауто-путева – бесплатних за домаће грађане, земљу са најефтинијим бензином и потрошачком корпом у Европи.

Слободан Милошевић је такође пророчки предвидио да НР Кина полако постаје најмоћнија свјетска економија и нашу земљу покушао да позиционира као првог кинеског стратешког партнера у Европи. Када томе додамо чињеницу да је у љето 1999. на политичку сцену Русије ступио Владимир Путин, након година рата и страдања пред нашим народом био је пут у бољу будућност. Очувана национална независност представљала је основну залогу опоравка и друштвеног напретка.

Нажалост све то је прекинула обојена револуција 5. октобра, коју су заједно извојевали криминални кланови и токсичним ЦИА доларима корупмирани политичари.

“Нас су бомбардовали, јер је Милошевић одбио да земљу прода Сименсима“, изјавио је прије неколико година Емир Кустурица. Са Запада “нијесу нападали Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“. 

Немоћни да га осуде, чак и у монтираном хашком процесу, убили су га 11. марта 2006. године.