АВДЕЈЕВКА НАШЕ КУЛТУРЕ

Заузимање Авдејевке. Шта то значи у књижевном и општекултурном смислу?
До године 2014. играли смо се плурализма. Знате већ, оно цвеће које би требало да цвета…
Наравно, „цвеће” је било хијерархијски строго распоређено и требало је да демонстрира друштвени лифт од правилних и прогресивних – до маргиналних, а на том полу увек се налазио патриотски дискурс. Задатак је био да сви мање или више талентовани људи буду усмерени према „свету”, уз усвајање декларације о беспрекорним цивилизованим истинама, а остали… не замерите. Како воле да кажу: нису издржали конкуренцију. Заправо, то је била суштина некадашњег плурализма.

2014. је година вододелнице. Година разграничења, поделе и затезања шрафова. Од тог тренутка, на пример, Прилепин је за њих завршио као писац, а о другима да не говоримо, они нису били ни близу талента. Слична мантра је постала аксиоматска.
Игре плурализма су биле окончане. Либерали, у чијим су рукама биле/јесу све књижевне институције, истог тренутка су затворили врата свим својим противницима. И, заиста, што би се с њима петљали кад већ нису способни ни за шта и немају ни мрву талента?

Истовремено је почело да се гради сурово утврђење, почела је да ради моћна фабрика за мобилисање и обуку набилдованих регрута, којима су уста била препуна либералних догми. Тако је формиран актуелни фонд страних агената.
После 24. фебруара, читаво ово утврђење почело је да гранатама засипа Доњецк – симбол преображаја и васкрсења Русије, укључујући и културни план. А већина либерала се склонила у катакомбе, како би касније ноћу испузали и покушали да опет заведу свој поредак.

Зато је било толико важно заузети Авдејевку. Да уздигнемо нашу заставу, да обележимо територију, иначе би се тамо вијориле свакакве заставе, али не наша.
Међутим, све се мења. Слава Богу.