АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ: Свети Сава – сабирна жижа србског етноса и етоса

Преосвећени владико, свештени оци, уважена господо, драга браћо и сестре, ево нас изнова, као и сваке године, ево већ 780 година заредом, да се у ове зимске дане прибијамо и грејемо око имена и дела највећег сина и оца Србског народа, Светог учитеља, просветитеља и архипастира Саве Србског. Из године у годину зиме духовне и климатске су све јаче и студеније, мразеви све дужи и љући, па нам је, сразмерно нашој охладелости и онемоћалости, окупљање и грејање на пламену духовног огњишта Светога Саве све потребније и све нужније. Но, требало би да на почетку овог нашег саборовања исповедимо немоћ коју су исповедали наши оци; наиме, да завапимо: која ће уста достојно да похвале хвале достојног и вредног, и који ум да домисли небоземну мисао земаљског анђела и небеског човека Светога Саве? Но, учинимо оно што њему није потребно, али је нама неопходно. Изрецимо, дакле, реч похвале, благодарности и молитве најхваљенијем међу хваљенима, и најбогопрослављенијем међу богопрослављеним светим Србима. Почнимо зато наше свечарско слово хвале и благодарности оним што је било од почетка, и оним што ће бити на крају, од Онога који је Почетак и Крај.

Читава историја људског рода није ништа друго до историја сусрета и заједничарења Бога и човека. Протеран од човека Бог се након Рајског врта стрпљиво, упорно и човекољубиво јављао старозаветним патријарсима, праведницима, пророцима и царевима. И ти сусрети су, попут оног едемско-адамовског, били лични, али, истовремено, „као у огледалу, у загонетки“ (1. Кор. 13, 12). Све је то била припрема за поновни, коначни и нераскидиви сусрет Бога и човека у Богочовеку Христу: у Божанској Личности Оваплоћеног Сина Божијег срели су се нераздељиво и несливено Бог и човек. И отада, у Цркви Христовој, као новом Едему, омогућен је поновни сусрет човека и Бога, и то „лицем у лице“.

Захваљујући овом Христовом уласку у историју и сусрету Бога и човека у Њему, историја православних, христоносних народа, суштински посматрано, јесте збир животописа њихових најхристоноснијих, најхристоликијих и најхристоподобнијих личности, тј. светитеља. Другим речима, историју православних народа писали су њихови светитељи. Тако је и са србским православним, христоносним народом. Он је Богу својим телом, својом природом, рађао своје благородне и племените изданке, и потом их посвећивао на службу Христу, Цркви и роду, а Бог би нам потом враћао те наше синове као очеве, умудрене, освештане, посвећене. Међу њима, и пре њих и после њих, прво место припада сину великог жупана Стефану Немањи – краљевићу Растку, односно потоњем оцу Св. Симеона Мироточивог – Светоме Сави.

Свети Сава је саборно-сабирна тачка наше историје и наше вечности. Свети Сава је саборно-сабирна жижа у којој су се срели, укрстили и заувек сјединили Бог и читав један народ. У Светом Сави су се срели, препознали и сјединили Богочовек Исус Христос и србски народ: србски народ је тело Светога Саве, а његова душа је Христос. И све што је мислио, чинио и молио Свети Сава подједнако се тиче и собом објављује Христа и његов, од Христа му предодређени и поверени христоносни србски народ. Зато Св. Јустин Ваљевски кличе: „Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа“; „У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова“. И још додаје: „У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско-човечански стварно и опипљиво“.

Свети Сава је, будући жижа нашег етноса и етоса, истовремено и заувек и вододелница и венац, највиша кота наше историје, која се дели на време пре и после њега. Пре њега, историја Срба је била време припреме, ишчекивања и клијања; време прикупљања сила и моћи да се роди највећи син, коме је отац читав један народ. Са Светим Савом наша историја на стаблу нашег национа рађа свој најбољи, небески, а самим тим нетрлулежни и вечни плод. Коначно и заувек, од благодатних божанских сила сакупљених у тој златној јабуци дрвета нашег народног бића и постојања, ми живимо, ево већ 780 годнина, и живећемо, макар не онако свето и царски, као он и његови најприснији потомци, до краја света и века. Крчмимо и расипамо оно што нам је Свети Савет оставио у наследство; и ма како, по својој убогости, били лоши руковаоци његове баштине и завештања, не можемо да умањимо и потрошимо оно што је он у Христу и Христом стекао и сазидао. Сва историја србског рода после Светога Саве сведочи и упућује на ризницу његове оставштине. Св. Јустин поново ово потврђује: „У самој ствари, права историја српскога народа и није друго до непрегледна поворка сведока и сведочанства о величини, о бесмртности, о христоносности, о крстоносности, о свеживотности, о свеживотворности, о чудотворности, о светости, о непобедивости, о еванђелској свепобедности Светога Саве“.

Свети Сава је наш највећи „светитељ, апостол, еванђелист, учитељ, просветитељ, вођа, путовођа, христоносац, богоносац, чудотворац“. Он нам је у наслеђе оставио и Цркву, и државу, и просвету и културу и све што охристовљени и просвећени народи могу од Бога добити и имати. Он нам је подигао небоземни Дом, учврстио га, окречио га, украсио и живописао, оградио га, опремио га и напунио, поставио анђелску стражу око њега да га чува; тиме је учинио да нисмо бездомни бескућници, да нисмо сиротани, убожјаци и странци и да не морамо да од немила до недрага тумарамо по епохама и празноверицама; да се не потуцамо по туђим домовима и да обијамо туђе прагове, да будемо слуге и најамници; једном речју учинио нас је и синовима и домаћинима: својим и Божијим синовима; домаћинима његовог и Божијег Дома. Дао нам је Свети Сава и божански закон сабран у Законоправилу, да се њиме руководимо, управљамо и крмимо по мору и бурама неправде и зла овога пролазног света и века. Има ли нечега што нам Свети отац наш Сава није стекао и оставио? Нема; све је очински скућио, преписао и у наследство оставио. Највећи Србин после Светога Саве, што значи његов најбољи син и наследник, Св. Николај Ваљевски ово потврђује: „Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога света а нису уредили своју душу ни своју кућу. Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом србским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану“.

Населивши заувек Христа у себи, Свети Сава је знао да је Богочовек Христос смисао, циљ и крајње назначење постојања читавог нашег рода. Зато је Свети Сава нашу историју усмерио у правцу бесмртности, вечности, светости, у правцу Царства Небеског, ка Христу. У томе је он наш ненадмашни и незаменљиви путовођа и крманош. Он је лађу нашег постојања, опстанка и спасења усмерио ка Небеском Јерусалиму, у коме је један мали део обезбедио своме роду. Другим речима, захваљујући Светом Сави, током историје је стварана и рађана, а у вечности насељавана Небеска Србија. У њој су, како неуморно и нелажно пева и сведочи Св. Николај Србски, „жупани србски, краљеви и цари“, „мајке и сестре јунака“, „посници и Свеци“, „монаси часни и монахиње бледе“, „и девојке миле и дечица мала“, „домаћини“, „сужњи, болни, паћеници, убоги и невољни“, ту и „четници славни, Божји осветници“, затим „многи богомољци, многи добротворци. Удовице тужне и мајке без деце“, „покољења многа од најбољег соја, народ, Божји народ без броја и броја“, „радују се тамо око Светог Саве, ко синови царски посред царске славе“.

Неким верујућим и свим неверујућим, свим одреда космополитима, хуманистима и глобалистима ова се Небеска Србија не свиђа, сматрају је малом, тесном, себичном и националистичком. Нама се, међутим, заједно са Светим Савом, Св. Николајом и Св. Јустином, и непребројивим мноштвом србских светитеља, мученика и праведника, веома допада, и ми је свесно и радосно бирамо и објављујемо за смисао и сврху нашег постојања и наше историје. Захваљујући Светом Сави Христос, Небеска Србија и Небески Јерусалим јесу синоними.

И као што смо на почетку рекли, поновићемо и за крај: у Богочовеку Исусу Христу срели су се и измирили Бог и човек; у Светоме Сави срели су се и заувек сјединили Христос и србски народ. Отада и заувек, у времену и вечности, Свети Сава је саборно-сабирна жижа нашег етноса и нашег етоса, наше историје и наше Небеске Србије.

И још да на крају, од сувишка наше радости и наше љубави према Христу и Светом Сави, који нам је пропутио пут до Царства Небеског, заједно са Св. Николајем, Златоустим Србским, понављамо речи захвалности: „Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је србском народу учитељ, у свему. Учитељ, — но не једино србском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен — он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима“.

И још: „Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води“.
Захваљујем.

Тагови: Свети Сава