Апостоловски: Једначина професора Стојана Раденовића

Београдски универзитет минус професор Стојан Раденовић једнако – минус 124. Ова једначина, нажалост, није само математички егзактна, већ се може анализирати и као друштвени, филозофски и политички феномен данашње Србије. Ко је до пре неколико дана, осим уског круга научника, чуо за Стојана Раденовића, скромног, пензионисаног професора математике на Машинском факултету у Београду који је радио у подруму? Наиме, није имао радну собу. Требао му је и нови лаптоп, али је ипак успео да из минуса пређе у плус.

Досадашњи професоров живот указује да до тог резултата није дошао сам, нити је пројектовао добитну комбинацију на кладионици, већ је добио позив богатог Универзитета Краљ Сауд у Саудијској Арабији. Тиме је, додуше, прекршио једно од својих основних правила: да су за науку потребни посвећеност и фанатизам. Једна од његових теорема је да, ако научник има плату 180.000 динара, толики излив новца у мозак може изазвати духовну лењост. Професор је, очигледно, исувише дуго боравио у подруму, ако ту лову сматра огромном. Још једна од његових теза гласи да је још горе ако математичар купи „мерцедес”. Мислиће о њему, а не о интегралима. Наравно да профа није помињао „ферари”, јер је један од српских парадокса да се најлошији ђаци најбоље разумеју у теорију великих бројева, с једном непознатом: како су дошли до првог милиона.

Али очигледно је да му је досадило да принудно постане српски Диоген, па да се из подрума спусти још ниже на друштвеној лествици и евентуално заврши у бурету! Овде већ залазимо у филозофску раван приче, јер се Стојан Раденовић налази међу најцитиранијим математичарима света. Када је коначно са српске прешао на саудијску алгебру, дошавши до резултата како су петродолари ипак вреднији од нуле, одлучио је да своје радове не потписује за Београдски универзитет. Једноставно, продао је своју памет и потпис. Када је профа коначно прогледао, Србији се смрачило. Његовим одласком највећа високошколска установа пала је за 124 места на Шангајској листи најпрестижнијих универзитета света.

Ко год помисли да је математичар чудак, греши. Да му заиста стало до новца, одавно би одлетео до пустиње. Из песка Оријента, осим авантуриста, старлета и истрошених фудбалера, и научници могу ископати огромне паре, јер шеици, осим „ролс ројсева”, желе много гламурозније статусне симболе којима би демонстрирали своју моћ. Профа, међутим, не поседује виши степен прилагодљивости, моралну аморфност која би га већ одавно угурала у САНУ и међу припаднике јавне друштвене елите.

Питам се како је могуће да се најумније српске главе никада нису сетиле да приме Стојана Раденовића у Академију, где Одсек за природне ионако науке зврји празан? Можда би га се сетили да је припадао клановским групама које емитују невидљиву моћ, засновану на стварању линкова с политичким, финансијским и тајанственим структурама, али, рекох већ, свет бројева у којем живи професор је довољно комфоран за њега да би га напустио, купио „Босово” одело или „барбери” мантил и резервисао сто у Клубу књижевника. Требао је, заправо, да одавно учини оно што је учинио сада. Тек када је нестао, показао је колико је видљив! Наравно да је то схватио и председник Србије Александар Вучић, па је одмах после састанка с америчким државним секретаром Мајком Помпеом морао да опет преузме ствар у своје руке и, осим преговора о Косову усред Њујорка, упути јавни позив професору да свој потпис на стручне радове врати Србији.

Међутим, да ли то спада у Вучићев опис посла и шта су све ово време радили министар Младен Шарчевић, ректори, декани и читава научна заједница? Можда су гледали сајтове „Мерцедеса” с најновијим моделима? Вучић је, разуме се, схватио не само научну, већ и капиталну маркетиншку вредност случаја Раденовић, али је сасвим сигурно у себи помислио како је могуће да се рејтинг Београдског универзитета, што ће рећи и српске науке, математички заснива на једном човеку? Професор је, на другој страни, ма како се чинио друштвено аутистичним, сабрао два и два, укапиравши да ће, прихватајући позив шефа државе, размрдати учмалост својих колега и политизоване елите. Тако се човек који обитава у свету бројева показао мудријим од оних који живе у свету речи.

Али председник Србије је исти ентузијазам морао да покаже и према светски признатом генетичару и професору Миодрагу Стојковићу, који је, некако у исто време, напустио Лесковац и отишао на Харвард, амерички универзитет који се налази на првом мести Шангајске листе, од када је успостављена 2003. године. Ни Стојковића нису желели да приме у САНУ. Можда су се уплашили да ће их клонирати, тако јединствене и непоновљиве? Стојковић је имао проблеме и са статусом на Медицинском факултету у Крагујевцу, потом је необјашњиво каснила изградња центра за матичне ћелије која се толико дуго налази у сивој фази да поприма црну боју, тако да је човек који се усудио да усред јужне пруге, задња „Пошта” у Лесковцу, изгради клинику за лечење стерилитета, по други пут напустио Србију.

То што је Стојковић члан ДС-а и опонент владајућој гарнитури, потпуно је неважно за уважавање његовог научног статуса. Колико је познато, није имао амбицију да клонира ни демократе, ни академике!

 

Аутор Александар Апостоловски

Извор Политика, 26. август 2019.